Циклус филмова Рајка Грлића

Припада  оној генерацији редитеља која је од представника "црног таласа" преузела социјалну критичност и политичку оштрицу. Познат је по субверзивном жанровском задирању у поље политике уз помоћ скривених и нескривених механизама филмске уметности, али и по томе да је у време када ни филмско "братство и јединство" више није било у моди, ангажовао прву репрезентацију југословенских глумаца.

Гледаоци ће се подсетити на филмове У раљама живота, За срећу је потребно троје, Ђавољи рај, Браво маестро, Чаруга, Нека остане међу нама, Караула и Само једном се љуби којим почиње циклус.

Филм снимљен 1981. Грлићу је донео славу, био је забрањен, као и његово приказивање у Кану. Политичка ситуација у СФРЈ била је напета и сви који су нешто одобравали живели су у страху. Зато је Грлић тајно направио две копије филма: кроз књиге Јадран филма се регистровала само једна, а другу је преко једне стјуардесе прошверцао у Париз.

Кад су Грлићу из Кана јавили да му је филм ушао у званични фестивалски програм, имао је два месеца да добије дозволу за наступ у Кану или да се филм прикаже без имена земље, уз објашњење да је у Југославији забрањен.

Мики Манојловић и Владица Милосављевић сјајно су отелотворили несрећне, фаталне љубавнике, балерину и партизанског заповедника, а филм је заснован на необјављеним дневничким записима које је редитељу уступила некадашња балерина. Филм се бави мелодрамском, забрањеном љубави у контексту послератног друштва 40-тих година.

Браво маестро из 1978. први је од три играна филма која су чинила врхунац Грлићевог  стваралаштва. То је уверљива драма о наводно талентованом младом композитору, у тумачењу Радета Шербеџије (тада у напону глумачке моћи) који на неморалан начин постиже успех. Његов таленат нико не препознаје, све док не постане прво учитељ клавира, а затим и супруг ћерке утицајног социјалистичког "функционера".

На Филмском фестивалу у Пули филм је награђен Великом сребрном ареном, док је Шербеџија добио Златну арену за најбољег глумца. Замало није освојио Кански фестивал и ласкави наслов победника који је екипи измакао за свега неколико гласова.

Постмодернистичко мешање различитих медија У раљма живота из 1984. је филм унутар кога се одвија телевизијска серија Штефица Цвек у раљама живота. Реч је о адаптацији истоименог романа Дубравке Угрешић.

Иако на папиру можда изгледа компликовано, ова симбиоза на филму решена је финим прелазима који не само да спајају серију и филм, већ и повлаче паралеле међу ликовима. Прича о сексу, храни, женама и депресији, запакована у  горко-слатки хумор са срећним крајем највише је остала упамћена по лику Велимира Бате Живојиновића у улози "Трокрилног" и његовим упечатљивим често цитираним репликама. Грлић је у овом филму окупио глумачки тим снова у коме су уз Живојиновића и Горица Поповић, Витомира Лончар, Мира Фурлан, Семка Соколовић Берток, Мустафа Надаревић, Богдан Диклић.

Филм За срећу је потребно троје из 1985. - прича о три љубавна троугла, где се питања емоција и новца непрестано укрштају, говори о грчевитим покушајима и нади да се помоћу љубави може побећи из сопственог живота, али и времена у коме се тај живот одвија.

Ђавољи рај из 1989. драма из Другог светског рата, снимљена је у копродукцији с Великом Британијом. У јеку ратних дешавања, живот у малом месту пролази мирно, све док доброћудни мештанин не спаси младог немачког официра. Снимљен бриљантном камером Томислава Пинтера филм одише пастелним бојама природе које наглашавају идиличност малог места. 
На филмском фестивалу у Токију филм је освојио Гран При, а Рајко Грлић награду за најбољег редитеља.

Чаруга, снимљена 1991. је популистички филм, контроверзна прича о славонском разбојнику која се јасно уклапа у ауторов опус у којем је разрађивао однос политике и историје кроз форму жанровског филма. Дело засновано на роману Ивана Кушана Чаруга памти, започето је у јасно одређеном социолошко-културолошком контексту касне социјалистичке Југославије, а пред гледаоце је стигао у сасвим другачијим околностима када су се бивше држава распала.

У јубиларном десетом филму Караула из 2006. године, Грлић је показао своје мајсторско умеће. Враћа нас пред сам почетак распада заједничке државе када је братство и јединство било на издисају, на југославенско-албанску границу где се војници досађују чекајући крај војног рока. Караула је комедија која третира међуљудске односе, али и поставља питања ко су били људи који ће се за неколико месеци претворити у војнике, избеглице, жртве и убице и које су биле њихове жеље и снови.

Филм Нека остане међу нама из 2010. комбинација је драме с елементима комедије. Индискретна загребачка прича о вировима страсти испод мирне градске свакодневице и обичаја, лишена лицемерја приповеда о превари стављајући акценат на то шта се дешава у бољим породицама и шта се углавном прећуткује. Сваки од петоро главних јунака има посебну веома интимну причу о свом двоструком животу. На 45. међународном филмском фестивалу у Карловим варима филм је добио Кристални глобус за режију и награду за најбољи европски филм.