Циклус филмова Милча Манчевског

Иако су под македонском заставом, филмови Милча Манчевског третирају општељудска питања под мотом да су сви људи исти, а у њима су као копродуценти учествовале британска, француска, немачка, италијанска, бугарска и шпанска кинематографија као и фонд "Еуроимаж".

Прослављени македонски филмски редитељ и сценариста светске репутације, који живи и ради у Америци, својим опусом поставио је нове стандарде у филмском осликавању сурове прошлости на овим просторима. Иако тврди да филмове не прави због награда, већ да би зарад слављења уметности која је за њега као религија оставио нешто лепо, понудио неко осећање или концепт - вредна признања прате његово дело. Комерцијална уметност није у фокусу Милча Манчевског.

Филм Пре кише (1994), дебитантско дугометражно играно дело, којим почиње циклус на РТС-у  одлуком швајцарског Филмског центра Филмподијум из Цириха уврштен је у 500 најреволуционарнијих  остварења у историји светске кинематографије, а Њујорк тајмс прогласио га је једним од 1000 најбољих филмова свих времена.Светска премијера на Венецијанској мостри крунисана је златним лавом, након тога филм је био македонски кандидат за оскара, а 1996. додељена му је и награда Индипендент Спирит за најбољи страни филм. Филм је саткан од три приче Речи, Лица и Слике са заједничким именитељем трагичне и несрећне љубави - од судбине монаха који се заветовао на ћутање,преко жене растрзане између два мушкарца до мушкарца који се враћа у село обојено македонско-албанском мржњом. Посебну димензију  представља и време током којег је филм настајао - вишегодишњих крвавих сукоба на простору некадашње Југославије обојених националном и верском нетрпељивошћу.

Прашина (2001) је други играни филм Манчевског, снимљен шест година после великог успеха његовог првенца и природно је да су очекивања и публике и критике била велика. Под таквим теретом настајао је филм који није надмашио Пре кише, али је успео да потврди високо ауторство редитеља, лични уметнички приступ материји и висок професионализам и тако се наметне као филм који припада самом врху македонске кинематографије. Дело доноси две паралелне приче - једну смештену у савремени Њујорк, а другу стару сто година. Спој дивљег Запада и дивљег Балкана у оквиру једне епске, али у исто време и поетичне приче, вешто је артикулисан, па је крајњи резултат веома ефектан. Реч је о дубоко хуманом филму против насиља, расизма, сексизма. Тон јесте оштар, али је идеологија крајње хумана. Додатну тежину филму свакако даје учешће иностраних звезда Џозефа Фајнса и Дејвида Венама.

Трећи филм Сенке (2007) донекле је логичан наставак започетог низа. Слично као и у филму Пре кише, Македонија је намерно или случајно јунак постмодернистичке приче која жанровски припада хорору. Приповеда о два изгубљена вестерн јунака које судбина одводи на територију Македоније између 19. и 20. века. Реч је о компликованом покушају зближавања заборављене судбине Егејских Македонаца са модерним човеком на Балкану. Прича снимљена камером Бертолучијевог сниматеља, смештена је у елегантан визелни свет са препознатљивим елементима неореализма што је и била редитељева намера.

Циклус на РТС-у биће заокружен играно-документарним филмом Мајке (2010) последњим из досадашњег опуса македонског синеасте. Светску премијеру имао је на Берлиналу, а након српске премијере на 39. ФЕСТУ проглашен је најбољим филмом такмичарског програма Европа ван Европе. Као и Пре кише и овај филм чине три приче смештене у три македонска града, а на тему деликатног односа истине и фикције и суптилног истраживања  шта јесте, а шта није лаж. Од моралних дилема девојчице, преко судбина остарелих сељана, до документарне приче о шокантним убистивима жена, овај филм предочава судбине три мајке. Све приче  се стапају у триптих где једна прича интензивира другу и обрнуто.  Необичан прелазак фикције односно прве две игране приче у документарни жанр разоткрива танку границу између истине и маште. И овај филм је био македонски кандидат за Оскара.