Циклус филмова Кена Лоуча

Током каријере прослављени филмски и телевизијски аутор, сценариста и политички активиста, левичар, углавном се бавио проблемима радничке класе и неправдама у савременом свету.

Редитељ који је у седму уметност закорачио након завршених студија права на Оксфорду, филмове снима вођен реченицом: „Филм није политички покрет, нити странка. То је једноставно филм. И једино што може да направи, јесте да придода још један глас јавном незадовољству."

Због изразите критичности, нарочито осамдесетих година 20. века, филмови Кена Лоуча били су цензурисани, или је приказивање на телевизији било забрањено.

Британска јавност осуђивала га је због остварења која предочавају бруталност империјалистичког односа његове земље према Ирској.

Аутор са изузетним осећајем за посматрање и анализирање средине социјално угрожених људи, чије светове описује са изузетном осетљивошћу и хуманошћу, највећи филмски борац за све понижене, увређене и скрајнуте људе, каријеру је подредио солидарности и социјалној правди.

Већину филмова из богатог опуса награђених на најпрестижнијим фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, повезује неколико стилских и садржајних одредница које јасно указују да се ради о његовом делу.

Натурализам, непрофесионални глумци, аутентичне локације и аутентичан дијалект, борба британске радничке класе за своја права (приказана из визуре појединца), препознатљиви су елементи у Лоучовим филмовима - од оних најранијих  до најновијег Џимијева дворана.

Циклус на РТС-у отвара Црни Џек (Black Jack, 1979) мрачан и комплексан авантуристички филм смештен у 18. век, снимљен по истоименој књизи за децу о француском лопову који киднапује дечака.

Следе филмови Отаџбина (Fatherland, 1986) о музичару, политичком дисиденту из источног Берлина који спознаје репресију и у капитализму, Киша камења (Raining Stones , 1993) о пожртвованом оцу који се бори са земаљским и духовним проблемима, Бубамаро бубамаро (Ladybird Ladybird, 1994) документаристичка драма о радници којој социјалне службе одузимају децу, Земља и слобода (Land and Freedom, 1995) филмска посвета шпанском грађанском рату која се бави и Стаљиновом издајом марксистичких идеала и Карлина песма (Carla's song, 1996) филм у коме је приказан ангажман ЦИА у крвавој ликвидацији сандиниста у Никарагви, Зовем се Џо (My Name is Joe, 1998) прича о друштвеној и политичкој стварности која онемогућава реализацију снова о бољем животу, Хлеб и руже (Bread and Roses, 2000) драма о послодавцима и експлоатацији радника којима су угрожени животи.

Затим Навигатори (The Navigators, 2001) прича о преживљавању радника након приватизације британске железнице, Слатких шеснаест (Sweet Sixteen, 2002) о злостављању, малолетничкој деликвенцији и сну о срећној породици, Само пољубац (Ae Fond Kiss, 2004) романтична драма о компликованој љубавној вези Пакистанца и Иркиње, Карте (Tickets, 2005) комедија с елементима драме о љубави, шанси и жртвовању, омнибус филм  који Лоуч потписује са Ерманом Олмијем и Абасом Кијаростамијем, Ветар који њише јечам (Wind that Shakes the Barley, 2006) потресно историјско сведочанство о крвавом и тешком Ирском рату за независност - прича о изневереној револуцији, Ово је слободан свет (It's a Free World, 2007) драма о суочавању Велике Британије са својом империјалистичком прошлошћу, Ирска рута (Route Irish, 2010) класични трилер освете о плаћенику који истражује смрт пријатеља у Ираку, Анђеоски део (The Angel Share, 2012) комедија у којој Лоуч подиже глас против незапослености младих, Џимијева дворана (Jimmy's Hall, 2014)  истинита прича о политичком активисти Џимију Гралтону, прогнаном из Ирске у САД 1930. године.

Са становиштем да се филм никада не сме подвргнути диктатури тржишта, Кен Лоуч никада није хтео да буде део Холивудске приче, за разлику од многих европских колега.

Мишљења је да, амерички филм и даље представља опасност за европску кинематографију. За стваралаштво је добио више престижних признања.

Европска филмска академија наградила га је за животно дело, као и Берлински фестивал, који му је доделио почасног Златног медведа.

Добитник је награде "Лимијер" за целокупну каријеру и допринос историји европског филма. На Палићком фестивалу, додељена му је награда "Александар Лифка" за допринос европском филму.