Joван Ћирилов – велики позоришни стваралац

Био је један од значајнијих ерудита и делатника српског и југословенског модерног театра и културе уопште. Уписао је филозофију на Филозофском факултету у Београду и дипломирао 1955. године. Читав живот посветио је театру, а љубав према позоришној уметности развио је још у најранијем детињству. Његов сарадник и пријатељ Мирослав Беловић пренео му је неопходна знања из драматургије и позоришне режије. Ћирилов је 1956. године ангажован у Југословенском драмском позоришту, где је најпре био асистент режије и млађи драматург, потом драматург, а од 1963. до 1967. године уметнички директор. Године 1967, на позив тадашње управнице Мире Траиловић, прелази у Атеље 212 као драматург, а 1985. бива постављен за управника ЈДП-а. На том положају остао је све до пензионисања 1999. године, што представља досад најдужи управнички мандат у овом угледном београдском позоришту. Од 2001. до 2007. године био је председник Националне комисије Савезне Републике Југославије (а потом Државне заједнице Србија и Црна Гора и Републике Србије) при Унеску, а затим председник Комитета за културу исте Комисије.

Заједно са Миром Траиловић основао је 1967. године БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), један од најугледнијих европских позоришних фестивала, и био његов уметнички директор и селектор до краја свог живота.

О Радио Београду рекао је следеће:

,,Неким чудом радио-апарат се обрео у нашој кући у неким кључним тренуцима наше историје.Отац је од некога био позајмио апарат априла 1941. године, тако да смо чули судбоносну вест о бомбардовању Београда (…) Наравно да смо све те вести, које су убрзо постале историја, слушали преко Радио Београда. Као што је 'Политика’ била синоним новина, тако је Радио Београд био синоним радија.”

А о својој љубави према радио-драми и о свом раду на Радију казао је:

,,Цела Југославија волела је 'Веселе вечери' које су ишле уживо из студија. Мали дашак сатиричног усмерен ка малим бирократама био је зрачак слободе. Ја сам се, међутим, заљубио у радио-драме. Није случајно да сам тада, већ са неким малим именом као млади позоришник, позних 50-их година прво почео да сарађујем са Радио Београдом као адаптор (претежно са Мирославом Беловићем) или писац радио-драма (…) Онда сам једнога дана самостално написао омнибус радио-драму 'Ветровите друмове', три поетичне приче о такозваним малим људима. Предао сам је тадашњем уреднику радио-драма, Мири Траиловић, не знајући да ће ми она у будућности бити једна од најзначајнијих личности у животу” (одломак из текста ,,Радио моје младости”, у књизи ,,Књижевност и радио” Ђ. Малавразића).

Писао је и драмске текстове, а у коауторству с Беловићем и радио-драме: „У кланцу”, „Октобарски дани”, а самостално „Ветровити друмови”, „Поноћни сусрети”, „Сапутник”, „Механичка секретарица” и „Катастрофа”.

Радио-драма ,,Ветровити друмови” се састоји из три игре „о оним тајанственим људима који су осванули једног јутра вашег детињства у граду и изненада вам преобразили дан”. Она је емитована на Радио Београду у новембру 1960. године.

Игра о играчу на жици почиње када јунак долази у варошицу и намерава да разапне жицу између поште и банке, без заштитне мреже и без пробе. Друга игра посвећена је читачу судбине, а трећа бацачу ножева.

Улоге тумаче: Стојан Дечермић, Михаило Викторовић, Виктор Старчић, Ирена Колесар, Радмила Ђуричин, Љиљана Крстић, Славко Симић, Милорад Волић, Ружица Сокић и Милутин Бутковић
Тон-мајстор: Раде Јовановић
Редитељ: Мира Траиловић
Уредник серије: Мелина Пота Кољевић

Извор: Звучни архив