Шапутаве девојке Зорице Јевремовић

Књига „Шапутаве девојке" (РТС Издаваштво и Центар за медије „Ранко Мунитић" 2019) заправо је лична прича Зорице Јевремовић о њеном одрастању, пријатељицама и њиховим ноћним шапутањима, дељењу најскровитијих тајни и свакодневних искустава, феномену познатом само женама. Овај тако једноставан, женама кроз векове познат и свеприсутан обичај, приказан је на фантастичан и проницљив начин у студији у којој нас ауторка враћа у време када је основала прво феминистичко позориште у нашем делу Европе које је представљало оазу у Београду за злостављане жене у годинама рата и безнађа које су на тој својој, феминистичкој територији, представе овог женског позоришта гледале искључиво у женском друштву.

Аналитички приступајући трима својим позоришним представама - Аријадна, Шапутаве девојке I и Шапутаве девојке II, Зорица Јевремовић у књизи је свеобухватно разложила њихову концепцију, учинила их блиским кроз дате текстове и онима који нису имали могућност да их виде, теоретски образложила своје редитељске поступке. Описала је време њиховог настанка (поратно и насилно) уз социолошко разматрање феминистичких особености. Из својих јунакиња Тање, Драгане, Весне, Лее и Урше је на дискретан начин извлачила лиричност, топлину, еротичност и племениту снагу. Она их је са љубављу и знањем водила кроз тесне, доцније и ускогруде, просторије Женског аутономног центра против насиља у породици, у првом феминистичком позоришту ПУТ 5а - у Тиршовој улици, а затим и у љубљанској Капелици.

Чак и онима који нису гледали ни представу Аријадна, ни Шапутаве девојке 1 и Шапутаве девојке 2 захваљујући ауторкином приповедачком дару, сликовитом, чулном језику ауторка речима успева да оживи сложени сценски језик, што је својеврстан подвиг.

У причу о настанку позоришта смештено је и ауторкино разумевање положаја жена са инвалидитетом. Стварајући позориште, прихватила је причу да су инвалидкиње посебно угрожене жене у породици. Схватила је и шири контекст, да жена своју снагу налази у себи, њена територија је њена сопствена, унутрашња, не освајачко-посредничка. И да су њене потребе усмерене ка долажењу до средишта властитог бића.

Зорица Јевремовић је драматичарка, српска и југословенска позоришна и видео редитељка,  драмуршкиња, интермедијална теоретичарка, историчарка културе и феминисткиња. Рођена је у Ражњу 1948, одрасла у Београду. Дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности 1975. године. Драматургијом се бавила у алтернативним и неформалним групама позоришта и филма: КПГТ (1980-1990), Арт-филм (1981-1983), Нова осећајност (1984-1985), Предузеће за позоришне послове (1992).

Као заговорница југословенског културног простора истраживала културну историју и теолошко обичајно право мултинационалних и вишеконфесионалних средина у СФРЈ.Об јавила је књиге из мултимедијалне теорије и позоришне драме, а уређивала је и научне зборнике из књижевне историје.

Оснивала алтернативна позоришта која су радила као „позоришта кварта" у гетоизованим заједницама, на местима која раније нису била позоришно активна: Перформативно „Улично дечије позориште" у Скадарлији (1985), „Џепно позориште М" у психијатријској болници „Др Лаза Лазаревић" (1993-1995), „ПУТ 5а", феминистичко позориште у Аутономном женском центру против сексуалног насиља (1997-1999).