Изложба ликовних радова „Мета-морфоза” Ђурђије Пендић

Сам назив изложбе – „Мета-морфоза” – указује на једну од основних тема ауторкиног стваралаштва: промену, преображај и непрестано истраживање нових облика изражавања. У радовима које Ђурђија Пендић представља у РТС Клубу, та идеја се појављује кроз различите фигуре, односе боја, линија и облика који се мењају, надовезују и отварају простор за различита тумачења.

Поред дводимензионалних радова, изложба обухвата и керамичке скулптуре, које проширују уметнички израз ауторке кроз тродимензионалну форму. Прелазак са површине цртежа и слике у простор скулптуре додатно наглашава тему преображаја, јер облици које препознајемо у њеним радовима добијају нову материјалност и могућност другачијег доживљаја.

На изложби су представљени радови у којима се сусрећу човеколике фигуре, бића, природни мотиви и пејзажи. Ђурђијин свет настаје на граници стварног и замишљеног, али је увек заснован на пажљивом промишљању композиције, односа светла и сенке, текстуре и покрета.

Важан део ликовног израза ауторке чини интересовање за митолошко и архетипско. Она не преузима готове приче и симболе, већ ствара сопствене призоре у којима се преплићу човек, животињски и биљни свет. Управо кроз те спојеве видимо тему метаморфозе – промену као природан процес и као могућност новог начина посматрања света. У наставку доносимо у целости осврт на изложбу Анђеле Пендић, песникиње:

Ђурђија Пендић ствара уметност коју је тешко обухватити речима, али је подухват њеног описивања могућ и неопходан, јер њено стваралаштво, као свако добро стваралаштво, позива на разговор, учешће, на заједничку потрагу и богаћење.

„Треба ми реч”, говори Миодраг Павловић у својој песми, и ако и ми заједно са уметником трагамо за савршеном речју која ће обухватити многа значења, можемо казати да су Ђурђијини радови управо њен визуелни израз. Они су као тренутак у ком је овековечена најузбудљивија тачка истраживања и долажења до те речи. Промишљеним одабиром живих, изражајних боја и њихових нежних преливања или драматичних контраста, вештим вођењем линије од мировања до мистичног плеса, Ђурђија нас уводи у један свет, никада виђен. Тај свет је веома јасан, доследан, врло прецизно оцртан захваљујући њеном препознатљивом стилу који га оживљава, али у исто време и бескрајан и бесконачно изненадан. Било да га ствара акрилом, или једноставном оловком, свесно дајући првенство облицима и упућујући нашу пажњу на однос светлости и сенки, или пак текстуру, Ђурђија нам кроз визуелни медиј отвара врата и других чула. Њене чудновате човеколике фигуре позивају нас да их уведемо у тродимензионалну стварност, да их замислимо као скулптуре иза којих можемо завирити, подстакнути питањем какви ли нас неочекивани облици чекају са те друге стране недоступне оку. Њени снолики пејзажи дају израз тако тананим сменама неименивих емоција да у посматрачу рађају нешто налик музици. Међутим, њене илустрације, слике и графике се не заустављају само у откривалачкој игри форми и чула. Ђурђија на непоновљив начин користи језик ликовних средстава да отвори поље за појмовне игре. Посматрач може наслутити да њена дела, и појединачно, и заједно, настају на једном живом тлу филозофских размишљања. Њихова посебна лепота огледа се у томе што су призори ипак растерећени тешких оквира које намеће ум. То јесте, њена дела не убеђују, не износе идеологије, не скамењују у категорије и дефиниције, и филозофска упитаност уметнице ту је ради узлета, покрета, радозналости. А остало уметница препушта својој вештој руци, и нашем оку, као и нашој отворености да саслушамо причу и све њене завијутке.

Ђурђијине илустрације чак и у најапстрактнијим примерима увек носе разгранату причу. Та прича је живела у шуми, крај огња, у маховини и корењу, у природним стихијама, и приповеда се као део митологије. Митологија коју срећемо у Ђурђијиним радовима делује као да није инспирисана појединачним митовима, попут египатских или грчких, чије елементе можемо назрети. Она ступа тако непорециво и снажно да стичемо утисак како управо сама полази из места одакле све митологије настају и одакле се развијају. Јер оно што уметница чини са облицима и начином на који их смешта у простор, показује нам како је можда изгледало стварање космоса, које није престало. У Ђурђијиним представама можемо пратити како материја тежи да заузме одређене обрисе, како се природа непрестано преображава, штавише и како сама жели да буде исприповедана. У том комешању уочавамо потпуно аутентичне поступке којима уметница успоставља сродност између човека, биљног света, животиња. Они нам откривају начин на који све јесмо и можемо бити део природе. Студије човековог покрета, лица изражена геометријски, уз минимално потеза – откривају нам и потенцијал, могућности човековог духа и тела. Ђурђија са једнаком умешношћу ствара и заковитлане и једноставне облике. И за њих често није ни потребан назив – делује да би давање имена њеним призорима ограничило игру маште на коју позивају живи и неживи становници њеног света. А код оних радова који су насловљени, назив има веома важну улогу у саопштавању тајне о међуодносу визуелних елемената слике. Као један од фасцинантнијих примера за то може се издвојити „Џанум (The Ultimate Reaper)”. У неким илустрацијама језик се не појављује само ван рама, већ је саставни део значења и композиције. Упадљиво је да обично баш та дела одликује хумористичност, што је још једна од важних одредница Ђурђијиног рада – суптилни, интелигентни хумор, скривен на неочекиваним местима. Ђурђија и тиме открива да на извору креативности у равнотежи са богатством и дубином концепата стоје и врцавост, и враголасто испитивање граница света како би се у њега донело нешто што још нисмо искусили. Или што јесмо, али му нисмо нашли тако примерен израз. Ђурђија тако у готово сваком раду показује изврсно владање вештином уравнотежавања и прожимања чулног и идејног, емотивног и рационалног, коначног и оног што тек настаје, коначног и оног што је у промени, покрету. Ако би се могла наћи једна реч или синтагма да опише Ђурђијино чудесно стваралаштво, то место би можда заслужила непрестана метаморфоза.

Изложба је отворена за посетиоце у простору РТС Клуба (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске) до 7. јула 2026. године.