Шта је добра телевизија?

Први начин препознавања добре телевизије могла би бити телевизијска критика. Ова професија у изумирању данас може да нам каже шта су критеријуми за добар ТВ програм.

Недавно је у медијима поменут Светски дан телевизије. То је данас једна времешна дама, која је изузетно витална за своје године. Истини за вољу, истраживања показују да је све мање интересантна млађој популацији, како је гледају старији грађани и да све више служи за сваковрсну пропаганду и разбибригу.
Њена изворна намена - да информише, едукује и забавља, свела се само на продају и забаву. Светски дан је установљен управо због потенцијала овог медија да омогући упознавање и међусобну комуникацију људи у различитим културама и поднебљима. Циници би рекли да данас не би могли ни да препознамо шта је то добра телевизија. Одговор на ово питање можда је кључ за разумевање улоге и стања телевизије данас.
Први начин препознавања добре телевизије могла би бити телевизијска критика. Ова професија у изумирању данас може да нам каже шта су критеријуми за добар ТВ програм. Огромна је несразмера бескрајних сати које гледаоци проводе пред малим екранима и утицаја ТВ критике на ауторе. Зато вам препоручујем књигу Бранке Оташевић Триптих (из новинарске бележнице), у којој ћете наћи њене изабране текстове које је објављивала од „Студента" до „Политике".
Књигу су заједнички објавили Политика и РТС симболично спојивши штампане и електронске медије, односно писање о телевизији.
Пошто је Бранка темељна и систематична, прво ћете наићи на поглавље „Свет на длану" са њеним путописима, затим „Белгија на дивану", са фантастичним текстовима о овој земљи пуној подела, у којој ипак све функционише јер постоје демократске институције и вредности. Тек на крају долазимо до „Србије на екрану", где су њене изабране ТВ критике „Зумирање".
У прва два дела схватите да имате посла са часном и професионалном новинарком, па онда морате да прихватите њену ТВ критику као релевантну. Прави триптих, у славу новинарске професије или, тачније, једног часног и одговорног посла који је такође деградиран.
Можемо рећи да добра телевизија испред рејтинга увек ставља поверење гледалаца, које се теже мери, тешко стиче и лако губи. Образ. Како је речено на промоцији ове књиге, Бранка би данас на друштвеним мрежама била инфлуенсерка, али у најпозитивнијем смислу, са релевантним лајковима и дислајковима.
Други начин препознавања добре телевизије је повратак у прошлост. Ми смо, стицајем срећних околности, у области ТВ стваралаштва имали креативне људе, блиске позоришту, филму и књижевности. Нашу телевизију су стварали најбољи аутори. Пре неколико дана сам на каналу Трезор видео мало ремек-дело Драгана Бабића, настало када је на телевизији емитован снимак слетања на Месец. Аутора не видите, чујете само питања, а снимљени су фотографи из Параћина и њихове муштерије. Зашто људи воле да се сликају, чему служе ти праселфији и портрети, шта се може научити из телевизије, какве везе слетање на Месец има са вашим животима и зашто је важно бити леп или лепа? Видео сам и покривалицу, нови предајник, вероватно Црни врх или Јастребац, враг ће га знати. Телевизија која гледа у будућност, све до друштвених мрежа деценијама унапред. Визија генијалног Драгана Бабића, за којег данас можда не би било посла на телевизији, вероватно би имао поткаст.
На срећу, захваљујући архиви телевизије, можемо да пратимо утицај савремених медија на нашу перцепцију света. У тој зори телевизијског програма види се девичанско поверење у оно што смо гледали. Ту наивност данас срећете код теоретичара завере, који са истом наивношћу деле линкове са интернета. Доминантно осећање је зато неповерење и апатија, разочарење у медије масовне комуникације.
Добра телевизија је у својој историји била тај „Двоглед", не само као емисија, већ као поглед у будућност.
Можемо ли онда да замислимо будућност телевизије? Показало се да је током пандемије короне телевизија добила додатни значај, као извор информација коме се верује. Она је широм света била најважнији медиј за обраћање широком кругу гледалаца, али и главна забава током дугих дана затварања. Као у време почетака телевизије, улице су због короне и мера изолације биле празне, а грађани су сатима гледали телевизију чекајући судбоносну информацију која ће умањити неизвесност и страх. Након две године короне, милијарди аплицираних вакцина, на телевизији сатима гледамо непрекидну полемику заговорника и противника вакцинације и дигиталних сертификата. Глобално речено, телевизија се претворила у глобални ријалити програм, или Проклету авлију од мора до мора, у којојКолумна изоловани људи данима, недељама и месецима воде жучне и непродуктивне свађе које прекидају само блокови реклама и извештаји о броју новозаражених и преминулих.
Популистичка природа телевизије савршено иде под руку са популистичком реториком политичара, који желе да профитирају у новој реалности коју промовишу путем телевизије. Зато је ваљда у Србији препозитивно извештавање у доба страшне кризе прихватљиво и пожељно. Будућност телевизије зато је неизвесна, баш као и будућност демократских тековина у рукама политичара. Доживели смо да телевизијске мреже у Америци цензуришу Доналда Трампа, тадашњег председника и наводно најмоћнијег човека на планети. Зато не бринем за будућност телевизије, она је препозитивна, можда је изгубила образ, али снагу није.

Извор: Време, 25. 11. 2021.
Колумна ТВ манијак
Аутор: Драган Илић