Радост открића

Дејан Томић: Срби и европски композитори, РТС и Музеј Војводине, Београд, 2019.

Стваралачко-истраживачка страст Дејана Томића ни после двадесетак објављених књига не јењава. Напротив! Најновије издање Срби и европски композитори на свакој страници врви интересантним и чак и за стручњаке новим подацима. Они који се нису бавили оваквом врстом рада не знају колико је „мрављег труда" потребно да се дође само до наговештаја који је композитор (или музичар уопште) у оквиру своје делатности део рада везао и за Србију и нашу народну треадицију; али они не знају ни колика је „радост открића" када се нађе да је неко „тамо далеко", неко „из белог света" обратио пажњу на „малу земљу - сламку међу вихорове", застао код неког кола или града или лирско-епске баладе и то преточио у своје ноте. Тако је Дејан Томић открио да су странци написали чак две опере у вези са Београдом: Константин Јулијус Бекер, немачки композитор, педагог, теоретичар и критичар, који је писао и уџбенике и музичке романе, написао је и оперу Освајање Београда која је премијерно изведена у Лајпцигу 21. маја 1848 (револуционарне) године. Моцартоив ученик, Стивен Стороче, који је по оцу Италијан, а по мајци Енглез, чија је сестра била чувена оперска певачица Ненси Стороче (која је певала главну улогу на премијери Фигарове женидбе, а у коју је Моцарт био заљубљен), написао је двадесетак музичко-сценских дела, а међу њима и комичну оперу Опсада Београда са говореним дијалозима која је била популарна чак и у Америци. Код нас је изведена само концертно у Сава центру децембра 1989. године.

И сама сам се уверила у истинитост речи драге ми професорке Стане Ђурић Клајн које наводи и Дејан Томић на 26 страни своје нове књиге:

„Свет је пун лопова. Ми музиколози проводимо дане и године тражећи по архивама, понекад смрзавајући се, читавог живота гутајући прашину, а када наша открића објавимо - појаве се несавесне колеге које то користе у својим текстовима чак ни не цитирајући нас. Морате наћи систем да се од тога одбраните".

Не верујем да ће Дејан Томић наћи тај систем. нити да ће за њим посебно трагати, али сам сигурна да он превасходно својим књигама задовољава сопствену научничку и страсну глад за открићима наших корена. Урадио је он сам више него десетине тимова музиколога и етномузиколога који се пред његовим опусом могу застидети. а и задивити, свакако! Има Дејан Томић и оних који му завиде јер, како је константовао Јован Дучић - „Завист је особина убогих" - а сиромашних духом пун је свет. С правом је мудри Душан Радовић закључио: „Нико вам не завиди на способностима, већ на успесима. Док радите сматрају вас лудим, а кад нешто постигнете, срећним".

Дубоко верујем да је Дејан Томић срећан и незавидан човек. Јер, како је говорила моја духовна пријатељица Нада Маринковић - „Они који се засуканих рукава такмиче у престизању, немају потребе да завиде". Верујем, такође, да он, као и Дизни „звиждуће док ради" и да је нашао, као и Шели, „најлепшу ствар на свету - рад удружен са љубвављу".

Посебну драгоценост књиге представља богата фото документација којом се потврђује истинитост писаних тврдњи.

Извор: Савременик, бр. 291/2/3
аутор: Гордана Крајачић