Леон Лебл – живот, страдање и сећање које не сме да избледи

Постоје људи чији се живот не може испричати кроз неколико датума, војних чинова и архивских докумената. Њихова судбина носи у себи историју једне породице, једног народа и једне државе. Један од таквих људи био је Леон Лебл, резервни инжењеријски потпуковник Војске Краљевине Југославије, носилац Албанске споменице и угледни рударски инжењер.

Леон Лебл рођен је 15. октобра 1888. године у Нишу. Његова породица се убрзо преселила у Београд, где је одрастао и стекао прво образовање. Већ као младић показао је изузетан таленат за техничке науке. Студирао је рударство у Сент Етјену у Француској, а студије је завршио у Монсу у Белгији, где је стекао звање рударског инжењера.

По повратку у Србију своје знање ставио је у службу развоја земље. Радио је у више рудника, руководио значајним рударским постројењима и припадао генерацији стручњака који су својим радом постављали темеље модерног српског рударства. Колеге су га цениле као врсног инжењера, а радници као човека који је умео да разуме њихове проблеме.

Али Леон Лебл није био само инжењер. Био је и официр, човек снажно везан за своју отаџбину. Током Првог светског рата стао је у одбрану Србије и заједно са српском војском прошао Албанску голготу, једно од најтежих страдања у историји српског народа. За верност, пожртвованост и учешће у том историјском подвигу одликован је Албанском споменицом.

После Великог рата вратио се свом позиву и породичном животу. Са супругом Аном основао је дом у Београду. Имали су сина Александра и ћерку Жени. Био је то живот испуњен радом, породичном љубављу и надом да су године ратног страдања заувек остале иза њих.

Нажалост, историја је имала другачије планове.

У априлу 1941. године Немачка и њени савезници напали су Краљевину Југославију. Као резервни потпуковник, Леон Лебл поново је обукао униформу и ставио се у службу своје земље. После кратког Априлског рата заробљен је и одведен у немачко заробљеништво.

После више премештања стигао је у Офлаг VI Ц у Оснабрику, један од највећих логора за југословенске краљевске официре. Кроз овај логор прошло је око 6.500 официра Војске Краљевине Југославије, међу којима је било приближно 650 јеврејских официра. Управо чињеница да су били ратни заробљеници и да су се налазили под заштитом Женевске конвенције многима је спасила живот.

То је један од великих историјских парадокса.

Док је Леон Лебл преживљавао иза бодљикаве жице немачког официрског логора, његова породица у окупираном Београду пролазила је кроз трагедију Холокауста. Његова супруга Ана убијена је на Старом сајмишту. Са њом су страдали и бројни чланови породице Лебл. Његов син Александар морао је да се крије како би преживео окупацију, док је ћерка Жени, иако је преживела рат, касније прошла кроз тешка послератна искушења, затворе и логоре у Југославији.

Када се Леон Лебл после скоро четири године заробљеништва вратио у Београд, вратио се у град који више није био исти. Вратио се у кућу из које су нестала драга лица. Вратио се као човек који је преживео рат, али није могао да победи све његове последице.

Управо због тога желео сам да о њему сазнам више него што су говорили архивски документи. Та жеља ме је довела до његове унуке Ане Лебл.

Када сам стигао у Београд, нисам могао ни да наслутим колико ће тај сусрет бити емотиван. Ана ме је дочекала не само као историчара који пише књигу, већ као човека коме жели да повери успомену на свог вољеног деду.

Повела ме је кроз породичну кућу коју је Леон Лебл годинама стварао за своју породицу. У свакој просторији осећало се да то није само кућа од зидова, намештаја и старих предмета. То је био простор у коме је живела породична историја. На зидовима, у албумима, у фиокама и старим кутијама налазили су се трагови једног живота који није смео да буде заборављен.

Према сећању његове унуке, Леон Лебл је за породицу био много више од познатог инжењера, официра и носиоца Албанске споменице. За њу је био Дедика.

Имала је само шест година када је преминуо, али су успомене остале живе. Сећала се како му је седела у крилу, како јој је причао приче и нежно је миловао по коси. У тим кратким сећањима сачувана је сва топлина једног деде који је, после свега што је преживео, умео да пружи љубав и сигурност својим унуцима.

Посебно болно место у њеном детињству остао је његов одлазак. Када су њени родитељи схватили да се Леону ближи крај живота, одвели су је код кумова, желећи да је поштеде болног растанка. Када се после неколико дана вратила кући, Дедике више није било. Тај неостварени опроштај остао је у њој као тиха рана.

После разговора сели смо за велики сто у дневној соби. Убрзо је преда мном почела да се отвара породична архива. Албуми са фотографијама, оригинална документа, дипломе, одликовања, војне исправе, породична преписка, успомене из Првог светског рата, фотографије из младости, брака, породичног живота, заробљеништва и година после повратка кући.

Преда мном није била само грађа за једну биографију.

Преда мном је био читав један живот.

Сваку фотографију Ана је узимала пажљиво, са поштовањем. За многе је знала ко се на њима налази, када су настале и какву причу носе. Посебно су ме дирнули документи из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије, факултетска диплома, Албанска споменица, као и фотографије на којима се Леон Лебл види као млад инжењер, официр, супруг, отац и деда.

Из породичног сећања јасно се види да Леона Лебла није одређивало само заробљеништво. Њега нису одређивале само трагедије које су га задесиле. Одређивали су га рад, знање, љубав према породици, верност својој земљи и достојанство које је сачувао и онда када је изгубио скоро све.

Био је човек широких интересовања. Волео је музику и свирао мандолину. Био је страствени филателиста. Са ћерком Жени, која је 1954. године отишла у Израел, годинама је размењивао поштанске марке. Он је њој слао нове југословенске серије, а она њему марке из Израела. Та размена била је много више од хобија. Била је тиха нит која је повезивала оца и ћерку, раздвојене хиљадама километара.

Повратак из заробљеништва био је тежак, али Леон Лебл није дозволио да га бол сломи. Врло брзо се вратио свом раду у рудницима. Рад му је помагао да настави живот, да своје знање поново стави у службу земље и људи. Помагао је млађим инжењерима, разговарао са радницима и остао човек коме су се други радо обраћали.

Ипак, породичне трагедије никада га нису напустиле. Губитак супруге Ане у Холокаусту, страдање родбине, скривање сина Александра, послератна страдања ћерке Жени и њен одлазак у Израел оставили су дубок траг. Човек који је преживео немачко заробљеништво морао је после рата да гледа нова страдања своје деце. То је био бол који се не може измерити ниједним архивским документом.

А ипак, упркос свему, није изгубио веру у људе.

Није изгубио достојанство.

Није изгубио љубав према својој породици.

Дана 15. октобра 1965. године, на свој седамдесет седми рођендан, Леон Лебл је преминуо у Београду. Иза себе је оставио живот који је обухватио највеће успоне и највеће трагедије двадесетог века. Испратили су га породица, пријатељи и људи који су га поштовали као инжењера, официра и човека.

Данас почива у породичној гробници у Београду. На истом споменику уписано је и име његове супруге Ане, страдале у Холокаусту, као и име његове ћерке Жени Лебл, сахрањене у Јерусалиму. Тај споменик симболично повезује породицу коју су рат, Холокауст и историјске околности раздвојили по различитим крајевима света, али коју сећање њених потомака и даље држи заједно.

Када сам напуштао кућу породице Лебл у Београду, носио сам са собом фотографије, документа и драгоцену грађу за истраживање. Али најважније што сам понео није могло да стане ни у једну архивску кутију.

Понео сам поверење једне породице.

Ана Лебл ми је отворила врата породичне куће, породичне архиве и свог срца. Њена жеља није била само да се њен деда помене као један од југословенских официра у Офлагу VI Ц. Желела је да буде представљен као човек: као инжењер, официр, супруг, отац, деда, Јеврејин, Србин по отаџбини и сведок једног трагичног века.

У једном од својих писама записала је мисао која најбоље објашњава смисао овог рада: наши преци су нас задужили својим животима, а на нама је да им се одужимо тако што ћемо њихове животе отргнути од заборава.

После година истраживања, хиљада прегледаних докумената и бројних сусрета са потомцима југословенских краљевских официра, све више верујем да историју не чувају само архиви и музеји. Историју чувају породице. Чувају је унуци који пажљиво отварају старе кутије са фотографијама. Чувају је деца која не дозвољавају да успомене избледе. Чувају је људи који знају да је сећање највећи споменик који можемо подићи онима који су нас задужили својим животима.

Захваљујући Ани Лебл и њеној породици, име Леона Лебла више није само запис у архивском документу. Оно поново живи као део историје Србије, јеврејске заједнице, југословенске краљевске војске и Офлага VI Ц у Оснабрику.

Док год будемо памтили људе попут Леона Лебла, они неће бити заборављени.