Моја Камил - скулптура српске уметнице остаје заувек у Француској

Фестивал је одржан од 8. до 17. маја 2026. године, а, како уметница каже, то је било десет интензивних, прелепих и незаборавних дана.

Било је дванаест професионалних вајара и осам студената, пристиглих из целог света: Бразила, Аргентине, Африке, Француске, Белгије, Канаде.

"А онда сам ту била и ја - Српкиња, али пошто живим у Италији, ја на неки начин носим оба своја идентитета. Радила сам са липовим дрветом. То је дрво које волим - меко, топло, добро реагује на длето, као да вам само жели помоћи.

За овај фестивал сам желела да створим нешто дубоко, нешто за шта сам осећала да мора бити урађено баш овде, баш на фестивалу посвећеном њој - Камил Клодел. Направила сам скулптуру у њену част. Али не на директан начин - одлучила сам да ставим своје лице, своје тело. То је, у ствари, мој аутопортрет.

Поза је Роденовог Мислиоца, али у женској верзији. Ја седим, скупљена, лакат на колену, рука близу лица - и мислим. Испод руке држим књигу: зове се Une Femme, и приповеда причу о Камил.

Идеја је следећа: то сам ја која мисли на Родена, али не с дивљењем, већ с бесом, с болом, с оним питањем које ме није престајало да мучи док сам вајала: како је могуће да је тако велики човек био тако окрутан према њој? Камил је била генијална, била је изванредна, а он ју је оставио да потоне у лудило, у напуштеност, у заборав.

Радити уживо пред публиком искуство је које вас оголи. Сваки дан су људи стајали, гледали, постављали питања. А ја сам вајала и мислила на њу. Осећала сам њену интелигенцију у дрвету, осећала сам њену усамљеност, осећала сам њен бес. Покушала сам да ставим све то у скулптуру - да они који је гледају то осете, чак и ако не знају причу", каже Марија Марковић.

Скулптуре које настају у La Bresse остају тамо заувек, изложене у граду, по улицама, поред Maison de La Bresse.

"То значи да ће и Камил - моја Камил, направљена од липовог дрвета и сећања - остати тамо. Биће виђена. Биће запамћена", открива наша саговорница, вајарка Марија Марковић.