Лепенски Вир заблистао у Италији кроз аквареле Татјане Карабашевић

 Фестивал је трајао од 29. априла до 3. маја. Реците нам нешто о том фестивалу акварела.

"Оно што могу да приметим је да је из године у годину све бољи и све организованији. Домаћини се труде, а они су у томе веома вешти, да сваком сликару буде пријатан и угодан боравак, а дружење конструктивно и плодоносно. Тамо се стичу пријатељи и граде мостови пријатељства, спајају се две обале. Лепо је срести драге људе и упознати нове. Из Србије је било радова наших 9 уметника на заједничкој изложби. На монитору на ком је била моја слика, коју сам урадила на фестивалу, писало је на енглеском: Лепенски Вир, место на ком сунце два пута излази, јер сам тако назвала слику. Осим те слике, урадила сам и петла", каже Татјана Карабашевић.

 Поново сте украсили Урбино?

"Ове године у Урбину обрадила сам Лепенски Вир. Била је за мене огромна част да наше најстарије археолошко налазиште бојама дочарам и покажем свету богатство. Прошле године је то био Хиландар, претпрошле године - култ певца у Срба. Увек покушавам да представим Србију свету, да им откријем лепоте које нигде нема. Каталог са ове манифестације шаље се у велике галерије, као што је на пример, Албертина у Бечу. Лепо је знати да на таквом месту може да се види моја слика. Излагала сам у Француској, али ми је жеља да излажем у Паризу. Надам се ускоро", истиче Татјана.

 Откуд љубав према бојама?

"Још од раног детињства носим у себи таленат и љубав према цртању, које се касније развило у сликање бојама. Иначе, завршила сам средњу архитектонску школу и архитектура је уметност. Радила сам у струци 18 година. Кад сам остала без посла радила сам многе послове, мењала градове и после седам претешких година поново сам се обрела у Мајданпеку. Тад, без пара, посла, родитеља, са дететом од 17 година и мужем... И поред тога што је наш језик богат, ја не налазим адекватан израз да опишем у ком сам стању била. Случајно проналазим старе папире, четкице и акварел боје...И, тако, у безнађу, насликам две вазе са цвећем. Објавим их на Фејсбук страни и продам их у истом трену. Нисам се надала. Једино чега сам била свесна, да ћу за те паре имати три ручка...тако сам наставила да сликам. Лечила сам душу разливеним бојама и зарађивала за конкретне ствари."

 Послали сте слику на Бијенале акварела СКЦ?

"У то време сам открила и конкурсе. Први на који сам послала слику био је Бијенале. Добила сам награду и наградну изложбу. Нико није био срећнији од мене. Али је тешко ишло на конкурсима у мојој Србији - одбијали су ме уз образложење да немам Академију. И тад ме пријатељица пита - има ли конкурса за изложбе у свету, батали Кучево и Велику Плану... Пронашла сам их и својом уметношћу освојила свет. За сликање акварела није потребан папир у виду дипломе, само сигурна рука и брз потез. Многи велики сликари нису имали тај папир.
Имала сам сигурно преко тридесет самосталних изложби. Увек нова тематика, а обрађивала сам петлове, Мајданпек (Кикандонска посла), Ниш, Кладово, Русију, брезе, цвеће, акт, народне обичаје и ношњу, стару Србију, понајмање пејзаже, али сликам и њих. Свака нова боја, четкица или папир су нов изазов. Урадила сам решења за етикете вина винарије Грабак из Врњачке бање."

 До сада сте имали више од 30 самосталних изложби, реците нам нешто о њима...

"Моје стваралаштво је у континуитету задњих петнаестак година. Почело је међународном изложбом "Lamine D' Acqua, un successo" у Бреши, стецишту акварела у Италији. Наставило се многобројним изложбама, заједничким и самосталним. Била сам једини представник Србије на фестивалу у Костарики 2016. године. У септембру наредне године била сам позвана на фестивал IWS Albanije "Albania super" и у децембру 2019. на фестивал IWS India "1st. Olympiart 2019". После тога изложбе су се низале једна за другом: Москва, Француска, Бангладеш, Пољска, Јапан, Аустрија, Филипини, Малезија, Измир (Турска), Италија, Чиле, Мадрид (Шпанија) и многе друге.

Лидер сам IWS организације за Србију. IWS Globe је највећа светска организација која се бави искључиво акварелом. Лидер сам Србије у Урбину. То је фестивал акварела посвећен Рафаелу Сантију. На "Urbino In Acquerello 2019" радила сам демо. Наредне године 2020. цела Италија је славила 500 година од смрти Рафаела Сантија, мој рад је био и на тој изложби. Такође је мој рад био саставни део пројекта у Италији посвећен Дантеу и Божанственој комедији. Углавном сликам петлове који заузимају битно место у културном наслеђу моје Србије. Радим технику акварел, уље и акрил. У књизи професора Каменка Марковића о савременим српским сликарима, он пише о мојим петловима. На изложби акварела 2016. у СКЦ -у добитник сам признања и наградну изложбу коју су ми приредили 2017. Звала се "Година петла"."

 У Урбину се осећате као код куће?

"Радила сам 2024. радионицу са децом "Поздрав сунцу" на тргу у Урбину, у Италији. Године 2025. сам била у тиму који је осликавао змајеве које смо у склопу фестивала пуштали да лете као симбол мира. Прошле године сам имала самосталну изложбу у Нишу. Сликала сам Београдску капију. Радила сам налепнице за колекцију вина винарије Грабак из Врњачке Бање. На Новосадсом сајму 2022. године добила сам дуплу златну награду за тај пројекат. Сликовница за коју сам радила идејно решење и илустрацију. Зове се "Побуна", а издао је доктор политиколог Зоран Милошевић. Већ четврту годину радим ауторску изложбу "Омаж" посвећену нашој IWS организацији, као и две изложбе које имају за тему културно наслеђе Србије. Била је "Обредни хлеб", "Вуна-Пређа-Преља" и ове године ће бити "Огњиште".

Доста својих радова посветили сте проблему злостављања жена?

"Насиље над женама је постао проблем савременог, модерног и еманципованог друштва, које је узело, нажалост, маха. Моји радови су саставни део изложбе "Soul in exhibition" коју је подржавало Министарство културе у Лими, изложба која апелује на престанак насиља над женама. Иста је била и у Пољској и Србији. Радила сам онлајн демо за неколико школа у Индији. Била сам на више колонија у земљи и иностранству. Радим радионице са школском децом."

 Имали сте изложбу посвећену деди козаку. У Вашим венама тече и руска крв?

"Ја у себи носим руске гене и поносим се тиме. Значајну самосталну изложбу имала сам прошле године у Руском дому, била је посвећена мом деди Алексеју Максимовичу Шаталову. Он је био кубански козак (рођен је у Кубану). Њега су ухапсили и обрео се на острву Лемнос, у Грчкој. Код себе је имао само три златне копејке, а у Краснодару су остале три кћерке и жена. Жена је умрла од глади, а кћерке је подигла Православна црква. На Лемносу су га питали да ли би пошао у Србију да гради пут. Сад се то зове "Руски пут". Ја сам истраживала и контактирала Русе који су знали податке.То је пут преко Криве Феје. По завршетку изградње тог пута он се обрео у Врању, као слободан човек - удовац.Био је машинбравар, по струци, и нашао је посао у Нишу. Тамо је срео моју баку, мајку моје мајке, питао ју је зна ли да кува; родила се љубав и тако су створили породицу. У Русију није могао да се врати, за тадашњу комунистичку Русију био је издајник. Сваке године је слао молбу. Први пут је отишао 1972. године", завршава своје излагање сликарка Татјана Карабашевић.