Велики српски сликар Сава Шумановић рођен пре 130 година

Стицајем околности његов отац се у том граду на ободу Западног Срема у то време налазио послом. Када се породица вратила у завичајни Шид, Сава је имао четири године. Реалну гимназију учио је у Земуну.

Паралелно уз гимназијско школовања, посвећено је похађао сликарски курс код Исидора Јунга. Временом, већ тада постаје видно да га је љубав према ликовном потпуно освојила.

Његови ближњи, родитељи, настојали су да га усмере ка нечему рационалнијем, практичнијем. Отац, изданак угледне шидске грађанске куће, по образовању је био шумарски инжењер.

Као неку врсту разумног решења сину је сугерисао студије права. Сава се међутим није дао. Коначно, године 1914. започиње студије на Вишој школи за умјетност и обрт, у Загребу.

Боравак у том граду искористиће, осим подразумевајућих школских обавеза, за проучавање дела старих мајстора. Такође предано проучава новију уметност, импресионисте, симболизам.

Успело му је притом да задобије извесно уважавање у уметничким круговима Загреба. Тако године 1918. излаже у загребачком Улриховом салону заједно са Богумилом Царом (1891 - 1969). Учесник је заједничке завршне изложбе Школе за Умјетност и обрт.

Утисак је да је Шумановић у ранијој фази углавном био ослоњен на естетске узоре тада свеприсутне сецесије, што је био термин по коме је тај уметнички феномен био знан у Аустроугарској. У Немачкој је коришћен и термин Југендстил, у Француској Арт новеау, у Британији Модерн стyле, у Сједињеним Државама Тифани стил.

Млади Шумановић бавио се илустрацијом, графиком, сценографијом, уз разуме се сликарство. Запаззене су његове илустрације публиковане у књижевној ревији Јуриш, под уредничком палицом Антуна Бранка Шимића.

По окончању Светског рата, негде крајем 1920. Шумановић одлази пут Париза, омиљено одредиште свих уметника, све до наших дана, уз Нујорк који је ту улогу добрим делом преузео седамдесетих.

Вишемесечни боравак у Паризу искористиће за додатно образовање код Андера Лота (1885 - 1962) код ког је похађао и посебан курс. У тој фази, по свему судећи под Лотовим утицајем, на њега утичу ликовни ствараоци кубизма или конструктивизма.

Отуда, управо ће Шумановић бити изразити представник кубистичког сликарства у Срба. Када је 1922. у Београду одржавана Пета југословенска изложба, Шумановић је био учесник.

Две године потом, 1924. пише студије "Сликар о сликарству" и "Зашто волим Пусеново сликарство".

Наредне 1925. поново се налази у Паризу, где ће излагати и на Јесењем салону 1926. Управо то је време настанка његовог чудесног дела "Доручак на трави".

Наредне 1927. такође у Француској, Шумановић обликује и, по многима његов најзначаји рад "Пијани брод". Реч је о платну монументалних димензија, чија је инспирација била Рембоова истоимена песма. Утисак је да је ликовни узор у извесном смислу био Жерикоов "Сплава медузе". Током тог боравка у Паризу учествује такође у декорисању култног париског ресторана „La Coupole“.

Живот и рад у "Граду светлости" својеврсном оновременом Вавилону, није међутим остао без последица. Тако се опхрван животом, исцрпљен и преморен, године 1928. враћа код његових у Шид, намеран пре свега да се у мирној, домаћој средини, опорави.

У потоњем периоду настаће његова знаменита дела с пејзажима вољеног Срема.

Крајем те године, септембра 1928, излаже у Београду. Пошто су критике биле изненађујуће похвалне, орасположен, с новим самопуздањем, извесно уверен да се опоравио, одлучује да се врати у средиште уметничког живота, у Париз.

У "Граду светлости" обликоваће тада нова ремек дела, као "Црвени ћилим", "Луксембуршки парк", "Лежећи женски акт".

Коначно, 1930. враћа се у вољени Шид. Надаље ће бити посвећен локалним темама, слика пејзаже, актове. Тада настају његове "Шиђанке" као и "Берачице".

Необични Шумановић, потпуно посвећен искључиво свету уметности, ликовном стваралаштву, савременицима је умногоме деловао особено, одвојено од реалности. Тако се његов лични пријатељ архитекта и такође сликар Александар Дероко, сећао како се Шумановићу догодило да га тридесетих једном полиција приведе, нашавши га како слика на Авали. По Дероку, Шумановић збуњен, а очигледно сасвим утонуо у тему коју је сликао, није у првом тренутку умео разумно да објасни ко је и шта то ради.

Хрватске усташе ухапсиле су га у његовој кући у Шиду, у зору, на Велику Госпојину, 28. августа 1942.

Срем је, отуда и Шумановићев Шид, када је априла 1941. окупирана Краљевина Југославија припојен злогласној такозваној Независној Држави Хрватској.

Тог јутра усташе су ухапсиле бројне грађане Шида, њих 150, да би их потом одвели у Сремску Митровицу, где су после тортуре побијени, највероватније 30. августа. Међу њима, налазио се и Сава Шумановић.