Изложба "Корени и крила" - сећање на страдање српских заробљеника у Оснабрику

„Разлог нашег окупљања је важан – да одамо почаст невиним жртвама и подсетимо се огромне трагедије српског народа у Другом светском рату. Сећање на најтрагичнија времена у људској историји и чување сећања на страшну судбину наших сународника од заборава је обавеза коју сви имамо. Колико год нам је тешко да чак и размишљамо о томе, да покушамо да разумемо времена када су људи постајали звери, ово је сведочанство које је морало бити испричано.

Мудри људи су много пута рекли да треба да памтимо историју, како нам се она не би поновила, зато је култура сећања толико важна, за наш народ и нашу земљу. Прича о српским ратним заробљеницима у логору Оснабрик у Немачкој током Другог светског рата је важан подсетник, на војнике верних заклетви својој отаџбини и свом Краљу, који су се храбро супротставили нацизму и фашизму. Свима који су пали током свог заточеништва, али и онима којима је повратак у домовину након завршетка рата био онемогућен, дужни смо да не заборавимо“, поручио је престолонаследник Александар.

Одмах по избијању Другог светског рата и капитулације Краљевине Југославије, у Оснабрик, на северозапад Немачке, депортовано је око 6.500 високих српских официра, мањи број подофицира и редова Југословенске краљевске војске, које су у огромном проценту чинили Срби, а који су храбро пружили отпор надмоћнијем завојевачу током Априлског рата. Међу њима је била и предратна елита Краљевине Југославије: министри, књижевници и други интелектуалци. У овом логору су у тешким условима провели петогодишње заточеништво, па и савезничко бомбардовање, посебно оно од 6. децембра 1944. године када је убијено 116 официра, а исто толико рањено. Оснабрик је био највећи логор ове врсте у Другом светском рату.

У оквиру припремљеног програма вечери сећања, након престолонаследника, присутнима су се обратили и протојереј ставрофор Маринко Рајак, парох у Оснабрику, академик и члан Крунског савета Матија Бећковић „Словом о заточеништву“, г. Александар Нећак, син и синовац оснабричких заточеника, успоменама на оца и стрица, као и драмски уметник Љубивоје Тадић, који је говорио последњу беседу оснабричког евангелистичког свештеника Фридриха Гисендорфа.

Матија Бећковић је своју беседу, у којој је истакао да су страдалници овог логора деценијама у комунистичкој Југославији били окарактерисани као издајници, закључо речима:“Безгробна краљевска војска своје једино место починка има у Оснабрику. У Србији не!“

Уз пригодне песме, „Ово је Србија“ у извођењу Ањe Табак и „Отаџбино мој мила“ и „Достојно јест“ које је отпевао Београдски мушки хор вођен диригентском палицом протођакона Владимира Руменића, на крају вечери се обратио аутор изложбе, историчар др Жељко Драгић, освртом на истраживачки опус о логору у Оснабрику и о презентованој изложби.

„Изложба је наш глас за оне који су деценијама ћутали. У Оснабрику су раме уз раме страдали Срби, Јевреји, Чеси, понеки Словенци и Хрвати, као и многи из Црне Горе и Македоније људи који су носили различита имена, али исту част. Веза са династијом Карађорђевић давала им је снагу онда, а данас је носе њихови потомци широм света. Наш је задатак једноставан и тежак: да им вратимо место у историји и у срцу народа. Јер народ који заборави своје мученике заборавио је себе“, поручио је др Драгић.

У Оснабрику данас постоји храм посвећен Светом Ђорђу, подигнут у периоду од 1963. до 1966. године, чији је први ктитор био Њ.В. Краљ Петар II Карађорђевић, а који је присуствовао и освећењу. Испод храма је крипта у којој су похрањени многи који су убијени на тим просторима. Логор су поред последњег монарха наше земље посећивали и Свети Владика Николај Велимировић, као и престолонаследник Александар и принцеза Катарина. Иначе, након рата многи бивши заточеници су отишли у Енглеску, Америку, Аустралију, Нови Зеланд или остали у Немачкој, јер су се бојали за своје животе и од комунистичке репресије у родној земљи, уколико би се у њу евентуално вратили.

Поред већ наведених чланова краљевске породице и учесника програма, присуствовали су и г. Исак Асиел, врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији, Њихове Екселенције амбасадори Чешке, г. Јан Боди и Немачке, г-ђа Анке Конрад и други представници дипломатског кора,  г-ђа Бети Румелиотис, сестрa принцезе Катарине, чланови саветодавних тела Круне, представници државних и културних институција, као и бројни други угледни гости из сфера културног и јавног живота Србије.

Закључићемо уводним речима др Драгића из пратеће брошуре о изложби: „Ово што радимо, радимо из дуга. Дуга према онима који су прошли кроз логор у Оснабрику, према српским краљевским официрима који су, заједно са саборцима различитих вероисповести и народности, у најтежим условима сачували част, веру и идентитет. Радимо то јер је наша историја не само збир прошлих догађаја, она је и обавеза, и завет.

Међу више од 6.500 заробљених официра, већина је била српске православне вероисповести, али међу њима је било и готово 500 официра јеврејске вероисповести, као и Словенаца и припадника других народа тадашње Краљевине Југославије. Њихова солидарност у заточеништву, њихова вера у слободу и међусобно поштовање чине темеље ове приче.

Ове године обележавамо 80 година од ослобођења логора Офлаг VIC у Оснабрику. То није само годишњица. То је тренутак када се поклањамо пред сенима храбрих, али и пред будућношћу која има право да зна. Наш рад, било кроз изложбе, књиге, сведочанства и приче, јесте чин колективног памћења, чин поштовања, чин наде.

Дугујемо ово и себи. Свима нама који данас живимо на Старом континенту, али и онима преко океана, у Новом свету, међу српском дијаспором. Дугујемо то нашим прецима, али још више нашој деци. Јер ако заборавимо ко смо и одакле долазимо, заборавићемо и куда идемо.

Ово није само историја Срба. Ово је и европска, и светска прича о слободи, идентитету и отпорности духа. И зато данас, кроз „Корене и крила“, градимо мостове између прошлости и будућности, између Оснабрика, Београда, Никшића, Новог Сада, Чикага, и свих места где српско срце и сећање куца. За њих. За нас. За оне који долазе.“