Гордана поручује - буди увек свој

 Како је текао Ваш живот пре одласка у Америку, зашто сте одлучили да живите у САД, и зашто прво у Чикаго?

У Шапцу сам завршила Педагошку академију, а касније и Ликовну академију. У селу општине Љига сам радила шест година као учитељ. Волим Љиг и људе у њему. Прва сам у Србији дозволила свештенику часове веронауке у својој учионици. После тог периода сам у Љигу и Дудовици предавала ликовно, имала сам и своју галерију у Љигу. Моја највећа љубав је рад с децом. Имамо посебну нит која нас везује и касније када постану породични људи. То је највећа радост сваког просветног радника.

Путовала сам често у Америку, али никада нисам планирала да живим било где ван Србије. Али, Бог је имао други план за мене. Чикаго је била сигурна база јер познајем пуно људи у том граду. Са ћерком сам 2015.године дошла само на три месеца да бих реализовала изожбу. Није било лако јер сам одбијала да се прилагодим свему око мене - физички сам у Чикагу, а душом у Србији. Схватила саам да су све то били путеви пуни трња кроз које сам морала проћи, за неко моје добро.

 Колико Вам значи сликарство, педагошки рад, изложбе...?

Сликање је моја терапија, страст. Док сам живела у Србији, у Љигу и у Београду, имала сам изложбе: у Београду - Прес центар, Министарство дијаспоре, Ваљево - Галерија 34, Шабац и многи градови у Србији - у мом програму на тим изложбама били су мени драги гости Оливер Њего, проф. Никола Рацков, Рада Ђуричин...; следе изложбе у Москви - Галерија 166; у Канади - галерија у Торонту и Калгарију, Цирих, Лугано, Франкфурт, Беч, Сарајево, Културни центар у Чикагу, Далас, Хјустон, Њујорк, Вашингтон - српска Амбасада, имала сам визу и за Аустралију и позив за изложбу коју још нисам реализовала.

У Чикагу сам држала часове сликања с децом и одраслима. Трудим се да афирмишем људе који сликају из љубави, из хобија. Часови са децом ми помажу да одржим баланс, радост, пуноћу срца… У току је припрема рада галерије и атељеа за часове сликања на Флориди где сада живим. У Чикагу сам често организовала уметничке програме у којима је спој слика, поезије, музике и то сам наставила и у Флориди.

 Имам информацију да сте се борили и победили тешку болест. Ако сте вољни да разговарамо на ту тему, занима ме колико Вас је та борба променила?

Био је канцер у питању. У септембру 2019. суочила сам се с том дијагнозом која звучи као смртна пресуда. Тај шок је био јак и за моје пријатеље. Почела сам да пишем опроштајна писма свима које волим, али је било најтеже када сам почела писати својој деци, сину и ћерки. Они су ми били најјачи мотив да победим тај здравствени изазов. Тих дана сам читала искуства излечених људи. Лекар је дао прогнозу само шест месеци. Није ме уплашио јер је тада прорадио мој инат и невиђена храброст.

Свој живот сам тада дала у Божје руке потпуно, препознала сам узроке који су изазвали дисбаланс организма. Узроци су били емотивни токсини, потиснут бес, неспавање јер сам често ноћу сликала. Излечила сам се када сам у исто време радила детокс тела и емоција, променила стил живота, исхране, животних ставова и отпуштање контроле над свиме око мене. Квантна медицина и наравно имуно терапија су ми много значиле. Пуно тога сам научила што може многима помоћи, битна је радост у срцу за сваку ситницу, не осуђивати никога, с љубављу помоћи свима где год се може, опростити свима и себи и поставити себи нови циљ који је за добро и других људи, веровати да си здрав и имати захвалност за све. За тај период кажем да је то била Божја посета мени. Битно је окружење око нас, позитивна енергија, молитва. Од пре пет година имам осећај да сам поново рођена и да свој задатак на земљи треба да урадим што боље. Због опоравка и климе пре годину дана сам се преселила на Флориду.

 Добитник сте многих признања за свој рад, активни сте у Теслиној научној фондацији. Приближите нам тај сегмент живота.

Најдраже су ми награда „Ђак каплар“ коју сам добила од Општине Љиг 2004. године и прошле године Теслина награда за уметност, педагошки рад и посебан вид комуникације. Осећам велику одговорност да оправдам поверење свих у Теслиној научној фондацији, а посебно Николе Лончара ког изузетно поштујем. Он је у Теслиној научној фондациј окупио изузетне стручњаке из области науке, медицине, уметности, образовања, бизниса, акценат је на културној дипломатији и намери да добрим побеђујемо оно што није добро. Хуманост је у свима нама, с љубављу сам поклонила седам слика нашој амбасади у Вашингтону.

На Флориди као и у многим градовима Америке успешно раде Теслини клубови у којима се деца упознају с ликом и делом Николе Тесле, културом, историјим, националним идентитетом своје земље. У Њујорку сам организовала уметнички програм 14. јануара, на коме су били гости добитници Теслине награде претходних година и ове године: глумица Вјера Мујовић, професор, музичар, писац Никша Добре, глумац Дејан Јелача, сликарка Јасмина Јовановић и ја, Срђан и Маја Сотиров, Александар и Јована Игњатовић, др Душанка Иванова, професор опере Слађана Сарић, пијаниста Марта Бранковић, гитариста Денвер Купер, сликарке Милица Савић и Јелена Бибић, новинар Предраг Карасовић; недостајали су из Чикага глумац Игор Обрадовић, Славица Момаковић и др Небојша Кнежевић који је требао одржати предавање на тему „Загрљај као терапија“, али због отказаних летова нису могли доћи.

У Чикагу организујемо Теслине дане 28. и 29. септембра где ће бити предавања из разних области живота, ликовне и песничке радионице, изложба слика и музичко вече.

 Више и не бројите изложбе... где сте излагали слике последњи пут и која је следећа Ваша изложба?

Имала сам пуно изложби у Америци, навела сам оне најважније. У Аризони је била дивна изложба 30. марта ове године и имамо договор да у октобру у Фениксу организујем ликовну колонију. У Мајамију сам 24.фебруара у галерији организовала уметнички програм и изложбу слика Јасмине Јовановић и мене. Тада је, на радост свих присутних, за балет додељена специјална награда проф. др Душанки Ивановој са Флориде од председника Николе Лончара и сликарки из Чикага Јасмини Јовановић. Посебно сам срећна што су на тој изложби били гости који су пореклом Руси, Јевреји, Мађари, Украјинци, Турци, Немци, Кинези, Кореанци...доказали смо да можемо бити једни другима радост и да нас уметност спаја.

У Кливленду, држава Охајо, биће 2. јуна изложба, а после тога изложбе у Њујорку, Чикагу, Калифорнији.

 Која је Ваша порука младим људима који желе да се докажу у Америци?

Увек буди свој, изрази се, имај вере у себе, не копирај никога... Успех није никаква чудесна недокучива божанска ствар коју могу дистићи само неки. То заиста постоји у свима нама.