Вујчић: Медији су кључни за очување српског језика у Румунији

 Када сте били дечак почели сте да пишете на малим цедуљама, због недостатка папира и тадашњих нимало лаких услова живљења. Ипак, уживали сте у томе. Шта мислите, да ли има данас такве деце?

Нажалост нема. Данас је све компјутеризовано, сви пишу на екранима, али је то ствар генерација. Ја сам одрастао као сеоско дете, завршио сам школу у Другом светском рату и била је једна неимаштина. Знао сам да се тад хартија чувала. И сада, чак иако имам компјутер, ја све пишем ручно, пенкалом или оловком, па чак иако сад има довољно хартије, ја искоришћавам свако парче, понекад и оне које су употребљене их окренем на другу страну и исписујем. То је неупоредиво са данашњом генерацијом, када деца немају више потребу за хартијом, јер имају све на екранима. Компјутер чини све приступним, он убрзава, што је исто можда грешка јер писање је спор процес и оно тражи стрпљење, време, спорост, враћање, размишљање, док компјутер тера све на брзину. То је ово време у ком живимо.

 Да ли сматрате да нестаје потреба за културом, односно књигом?

Мислим да је књига један од највећих изума, а компјутер је разнородљив, по неким својим могућностима, али књигу неће ништа никад победити, јер је ипак књига вечна.
Желим да мислим да сва деца и млађи људи који пишу за компјутером, такође читају књиге на компјутеру.

 Компресија времена и кондензација простора у глобализацији у којој живимо нас ипак тера да мењамо наше приоритете живљења.

Сада се све може и то доприноси да и сам човек може све, од отварања сајта, блогова, па све шта напишеш ти можеш и објавити на интернету. Не постоји институција уредника. Тај који пише је и аутор и уредник, што је саможиво и отуда се губе и критеријуми.

 Кажу да су друштвене мреже допринеле очувању поезије тиме што се многи стихови постављају на њима. Међутим, да ли је то искрена поезија?

То је добро у смислу да се одржи нека пажња, али ипак за мене поезија је другачија ствар. Она тражи стрпљивог читаоца, читалачку самоћу, а то што је јавно и брзо има само површни сјај.

 Књижевна критика тврди да су ваше речи и књиге контекстуално условљене и да постоји веза са епохом, односно историјско-културним простор у којем се налазите. Како би Ви описали везу између данашње поезије и доба у којем се налазимо?

Моја поезија је ахисторијска, нема неких факата конкретних за историју, већ се бавим вечним стварима, које су универзалне, што ме управо и занима, а не неке велике теме, као на пример пандемија, ратови или слично. То би било певање о стварима које пишеш, а оне у међувремену прођу. Универзалне теме, мотиви и симболи били би смрт или љубав. Ја пишем о капљици воде, о зрну прашине, о води, ватри, који су симболи познати свима нама, али их кроз свој неки филтер пуштам и дајем део себе. Колико може језик да изрази биће, готово као кућа у којој постојимо.

 Осим језика негде и људска егзистенција је неминовна. Ви се бавите и идентитетом човека, односно његовом борбом за идентитетом. На концу тога питам Вас за егзистенцијалну борбу једне заједнице која постоји на рубу матичне земље као што је српска заједница у Румунији. Како Вам се чина ова борба за опстанак?

Рубна подручја нашег српског народа врло су занимљива и она су заиста дала пуно значајног света попут Милоша Црњанског, Доситеја Обрадовића, Николе Тесле, итд. Руб нашег народа је дао невероватан допринос у науци и уметности, уопште у култури. Не знам како то објашњавати, једино можда као неки судар култура, језика, навика. Међутим, број Срба на тим рубним подручјима се данас смањује. Али смањује се и у матици.

 Ако би требали да илуструјемо, то делује као принцип систоле и дијастоле. Сада као да делује неки застој „великог" стваралаштва на рубним подручјима.

Можда је ту народ данас више суочен са самим собом, јер се човек бори за свој опстанак. Сад ми живимо у једном времену великих брзина, велике измешаности, а измешали су се и језици.

 Шта је ту са српским језиком? Зашто чисте српске породице бирају да им деца не знају да говоре српским језиком.

То је заправо страшно. У „Посланици језику" Стефан Немања говори управо о језику, да ако човек изгуби језик и народ нестаје, јер је језик најјаче оружје за освајање. Језик смо ми јер он сведочи о нама као бићу. Али ми живимо у технолошком времену, где је на пример енглески језик постао универзални језик који сви морају да знају и ми тако тражимо замену за основне речи. Мислим да је тешко очувати мањински језик у окружењу већинског језика. Асимилација свуд постаје велики проблем.

 Шта мислите да је кључно да се један мањински језик као што је на пример српски, сачува у Румунији?

Захваљујући Савезу Срба врло је важно што постоји штампа и издавачка делатност. Ако то нестане, онда је готово. Мораш имати новине које редовно излазе на матерњем језику и писму и сматрам да се ви одлично држите.

 Једна од ваших заслуга управо је та што сте дали допринос у развоју српско румунских књижевних веза?

Ја сам целог свог живота био уредник у издавачким кућама, али био сам и уредник новина „Књижевна реч", новина за културу, па сам у периоду осамдесетих година доста објављивао румунске ауторе, али наравно и српске из Румуније, међу којима и поезију Славомира Гвозденовића, па су се на тај начин ширили видици. Иначе, јако ценим и волим румунску поезију и сматрам да је то једна од бољих поезија која се уопште пише у Европи. Занимала ме и српска заједница из Румуније која чува српску реч и културу.

 Добитник сте многих награда, а по чему ће „Велика Базјашка повеља", која Вам је ових дана уручена, бити специфична?

Добио сам доста награда, а пре тачно годину дана сам добио „Жичку хрисовољу" која је врло значајно признање. Додељује се за песничка дела која у себи спајају традиционалне и савремене токове српског песништва. Међутим, „Базјашка повеља" је прва награда од људи који су из иностранства, односно она има неку посебну драж. Било би ипак добро да се увек после добијања „Велике Базјашке повеље" штампа књига поезије која би могла чак и на румунском да се преведе, јер у суштини, то остаје као траг и сведочанство, док дипломе се често заборављају по фиокама. Што се тиче места и поднебља где ми се награда уручила, говоримо о манастиру Базјаш у жупанији Караш-Северин, приметио сам да постоје неке паралеле између топонима у том крају са некима у Хрватској.