"Разгледнице из главе" – изложба Милана Ђурића

Сам назив изложбе односи се на остварења дигиталне графике које Ђурић назива „разгледнице", а које су настале у протекле две године за време изолације током пандемије, као одраз „сећања" на путовања која физички и у стварном простору нису остварена. Овде се ради о фиктивним дестинацијама, одакле је замишљене слике слао „кући". То је помало Лондон, помало Париз, помало Москва, па ипак то се не би могло тачно одредити.

Поред тога затвореност и изолација за време пандемије на посредан начин довеле су до развоја једног другог жанра у стварaлаштву Милана Ђурића, а то је серија слика на платну великог квадратног формата која је сушта супротност његових „разгледница".

Изложбу је отворила историчарка уметности др Ксенија Голуб која је између осталог рекла да је уметност Милана Ђурића упркос предходно тешком периоду ипак успела да сачува своју разиграност, самоиронију, лаганост и љубав за слободом. У његовим делима се вазда примећује дечја искреност, узбуђење откривања нечег новог, привлачност према случајном, неочекиваном, непредвиђеном. Она је мишљења да ће се његова уметност вешто одупрету пролазности, а с времена на време, она ће увек успети да обнови саму себе и да ће Ђурићев поглед на свет заувек ће остати свеж и младалачког духа.

„Осећам потребу да нагласим да Милан није нарцисоидни уметник који нашироко воли да прича о својим делима. За њега уметност значи основну потребу, један потпуно природни физиолошки процес који никако не представља претерано теоретисање што би захтевало неко дубље објашњење. Наиме, он није један од оних уметника који намерно наглашавају своју удаљеност од света, своју ексцентричност, изванредност. О томе сведочи и мото ове изложбе: „И ја сам као ти!"", рекла је др Ксенија Голуб приликом отварања поставке.

Милан Ђурић за собом броји преко 20 самосталних изложби и око 40 групних, у разним галеријама и установама културе широм Европе, али као драже спомиње изложбе у Културном центру Србије у Паризу, у Милану у Галерији Арте Реале као и самосталну изложбу у Београду у Колегијум Хунгарикуму.

Поводом ове изложбе Ђурић је рекао:

„И ја сам као ти. Мој живот је сав у покрету, он је путовање у времену и простору, напољу и унутра, по утабаним земљаним друмовима и у најдубљој дубини, у самоме себи, на неухватљивим равнима како за друге тако и за себе самог. Моја збиља и мисао тару се и распарчавају са масом. То су похрањене слике успомена. Трагам за доживљајима у својим вазда променљивим субјективним слојевима дубине који се често чине себично лепшим. Шаљем неколико разгледница из замало заборављеног прохујалог предела свога ума које потом делим у ухватљивом простору."

На Ђурићевим сликама примећујемо уткане речи исписане ћирилицом, које су према његовим речима знак припадности. Ћирилица је за њега основ идентитета који је наследио као потомка оних који још под вођством патријарха Чарнојевића 1690. година населили ове крајеве тадашње Угарске. На његовим сликама ћирилична слова често постају речи, кратак текст који потом постаје и композициони мотив на његовим радовима. Често управо те кратке реченице представљају основну, почетну мисао за будуће ликовно дело. Оне никада нису компликоване тезе, оне су више једноставни животни искази које желе да личе на случајно изговорене секвенце.