Српско сакрално наслеђе у објективу Владимира Марковића

На изложби су представљени одабрани мотиви 12 српских православних цркава на територији Мађарске. То је први део пројекта и фотографског рада, с обзиром да је преостало још тридесетак храмова који ће се наћи на неким од наредних изложби Владимира Марковића.

Овај културни догађај је презентација српског сакралног наслеђа на подручју Мађарске, али и чување сећања на изузетно градитељско, уметничко и историјско благо. Фотографија је по дефиницији „цртање светлом", а светлост се налази посвуда, само је златним оком фотографа треба „издвојити" да би била прича за себе. Свака прича носи одређене емоције, уметност посматрања и атмосферу. Аутор је у томе успео.

„Сакрално наслеђе Срба у Мађарској" је његова друга самостална фото изложба. Прва је била, такође, у Српском културном и медијском центру „Српски венац", 2017. године, под називом „Re-Start Naturally". Тада је публици аутор представио своје дигиталне радове, такозване синемаграфе, рађене на тему Подунавља, природе и спорог живљења. Владимир Марковић, аудиовизуелни уметник, режирао је и документарни музички филм „Дух предака пева са вама", који говори о животу српске заједнице у Мађарској.

Изложбу је пратила двојезична брошура, односно каталог са најрепрезентативнијим фотографијама. У плану је да изложба обиђе и неке од градова у Србији, и да буде представљена у земљама региона. Постоји и амбиција да целокупни пројекат буде представљен и у штампаној фото монографији.

Поводом припреме фотографија за изложбу, Владимир Марковић је рекао да је сваки од храмова, које је фотографисао, јединствен и раскошан, и да га је задивила њихова монументалност и уметничка лепота. Обишао је манастире, Српски Ковин и Грабовац, цркве у: Будимпешти, Сентандеји, Јегри, Мохачу, Баји, Сечују, Сиригу, Стоном Београду, Ђуру и Батањи. Забележио је својим објективом многобројне детаље, који попут мозаика стварају целину и утисак да су храмови најупечатљивији одраз бројне и снажне српске популације, која је некада живела у Мађарској.

Историчар уметности Марко Стојановић је изнео своје импресије о изложби, о фотографији као средству визуелне културе, о њеном присуству у свим животним активностима и делатностима, њеном уметничком аспекту, као и о томе да је фотографија сведочанство тренутка, али и некадашњег битисања које се бележи кроз документаристички реализам. Он се најпре осврнуо на историјски миље у коме су живели Срби у Мађарској и потребу да о њима сведоче њихови храмови. Рекао је да захваљујући труду историчара уметности, историчара и писаца: Динка Давидова, Зорана Вукосављева, Стојана Вујичића и Косте Вујичића, доста тога је истражено и публиковано, што се тиче сакралног блага Срба у Мађарској, па да и поред тога, Срби у Србији још увек недовољно знају о српским светињама на тлу Мађарске. Том приликом је рекао:

„Занимљиво колико једна државна граница може да раздвоји културно благо једног народа, поготово ако се зна да су српске барокне цркве у Мађарској и Србији настајале у исто време под покровитељствима истих ктитора - духовних и световних великаша, вештином истих градитеља и осликаване од стране истих уметника и њихових сликарских радионица. Ако смо до сада посећивали и проучавали православне храмове на Фрушкој гори, Сремским Карловцима, Новом Саду, Вршцу, Сомбору и Кикинди, можда је прави тренутак да се том низу прикључе и храмови у Будимпешти, Сентандреји, Српском Ковину, Сиригу, Јегри, Сечују, Мохачу, Ђеру зато што су и њима поред кијевских зографа, стварали српски сликари: Арса Теодоровић, Михајло Живковић, Павел Ђурковић, Теодор Симеонов Грунтовић, Стефан Тенецки, Теодор Крачун и Теодор Илић Чешљар.

Архитектура ових сакралних грађевина је препознатљива - једнобродне структуре са високим торњевима на улазним прочељима. Куполе торњева су у већини случајева барокно извајаних јастучастих форми, док се фасадна декорација од барокних закривљења полако претаче у класицистичку декорацију плитких рељефа и пиластара. Централни мотив унутрашњег простора сваке цркве су, свакако, њихови иконостаси, који сежу до самог плафона цркве, а који, такође, следе овакав вид уметничког обликовања. Код оних које су зидане нешто раније, можемо видети типичне барокне иконостасе са густом чипкастом мрежом декоративних детаља, из којих израња неколико редова икона. Код других, из нешто каснијег периода, присутан је уплив класицизма у виду нешто сведеније декорације и наглашених масивних декоративних стубова. У неким од цркава присутан је сакрални мобилијар, од којих су неки владичански тронови, по својим уметничким дометима обликовања у рангу оних из манастира Крушедол."

Поред „Српског венца", који је био носилац пројекта, подршку су пружили: Самоуправа Срба у Мађарској, Српска школа „Никола Тесла" из Будимпеште, Српска самоуправа у Јожефварошу. Изложба је реализована уз благослов Епархије будимске и епископа Лукијана.

Владимир Марковић се захвалио и на техничкој подршци Душану Которчевићу, Катарини Павловић Бачи из Културног и медијског центра „Српски венац" и Синиши Трифуновићу из Сомбора, који је радио на уређивању колора фотографија.