Тодоровић: Већу трему осећам у Београду него у Паризу
Један од десет водећих светских тенора данашњице Зоран Тодоровић враћа се на београдску оперску сцену улогом Каварадосија у опери Ђакома Пучинија "Тоска" 16. априла у Народном позоришту, а каже да има већу нервозу и трему у Београду него у Паризу.
У насловној улози оперског спектакла је првакиња Опере Јасмина Трумбеташ Петровић. Улогу Барона Скарпије тумачиће Никола Мијаиловић, баритон светског реномеа и чест гост на многим заначајним оперским сценама широм света, а диригентска палица биће у рукама Ане Зоране Брајовић.
Оперски певач Зоран Тодоровић већ годинама веома успешно наступа у најзначајнијим светским оперским кућама као што су Баварска државна опера, Семпер опера у Дрездену, Немачка опера и Државна опера у Берлину, Холандска опера, Театар Ла Моне у Бриселу, Бечка државна опера, Опера Сан Франциска, Опера Лос Анђелеса, Театар Капитол у Тулузу, Марсејска опера, Краљевска опера Ковент Гарден, као и на Фестивалу у Брегенцу и у Народном позоришту у Токију, под палицом најзначајнијих диригената нашег времена.
Тодоровић каже да осећа већу нервозу и усхићење пред наступ у суботу у односу на било коју оперску премијеру у Паризу.
"Оперски певач је је под великим набојем пред излазак на сцену, јер у једном моменту мора да пружи све од себе. Са поносом истичем да сам београдско дете и певао сам као испомоћ у Хору Опере Народног позоришта. Дуго сам био у иностранству без контакта и могућности да нешто отпевам у Београду. Публика много очекује од мене у суботу и у обавези сам да певам на највишем нивоу", казао је Тодоровић и додао да осећа велику срећу што ће у Београду показати какве је Србаја оперске уметнике изнедрила.
"Спадам у групу оперских уметника који су из Србије у свет понели таленат, музикалност и менталитет који су уз предан рад сваком од нас донели додатан квалитет. Када ме је нека госпођа питала како имам тако добру боју гласа казао сам јој да код нас обични људи ван музичког образовања са успехом певају севдалинке и да је то део нашег фолклора. Нема ту технике, то је урођени сентимент", казао је Тодоровић.
Иако је каријеру започео као лирски тенор, распон његовог гласа омогућава му да пева и драмске улоге.
Тодоровић је 2009. године у Масимо Театру у Палерму извео свој први вагнеровски репертоар, и то у насловној улози Вагнерове опере Лоренгрин.
Од тада се на његовом репертоару ниже велики број улога драмских тенора међу којим су: Андре Шеније, Дик Џонсон у опери Девојка са запада, Жан у Маснеовој опери Херодијада, Полион у Норми, Манрико у Травијати, Дон Алваро у опери Моћ судбине, Туриду у опери Кавалерија рустикана и Канио у опери Пајаци, Дон Хосе у опери Кармен, Калаф у Турандоту, Руђеро у Ластавици, Краљ Артур и многе друге.
Славни тенор наглассава да је у припреми опере "Тоска" није имао проблема.
"Има мало термина за пробу јер је Народно позориште у Београду озбиљан и велики систем са много различитих тетарских садржаја. Тешко је добити Велику сцену и Оркестар за пробе. Понекад мора да се импровизује, али нама у Београду ентузијазам за уметност никада није недостајао", казао је Тодоровић.
Пре два дана стигла је вест да је изабран пројекат по којем ће се градити нова дворана Београдске филхармоније на Новом Београду, па Тодоровић истиче да би и Опера могла да добије сопствену салу.
"Београд је туристичка мека. Сваки велики главни град неке земље заслужује своју зграду Опере. Најновији пример за то су политичари у Дизледорфу који су одлучили да граде нову зграду Опере, иако стара није за рушење на најлепшем месту у граду. Једноставна стара зграда није у стандардима модерног театра. Београд заслужује нову зграду Опере јер сви из региона желе да дођу у наш град, а оперске представе су између осталог и туристичка атракција. Зграда Опере представља архитектонски дијамант у сваком граду" казао је Тодоровић.
За њега неме дилеме да ће опера преживети пандемијски изазов и нарастајацху технолошку револуцију.
"На почетку пандемије, заједно са колегама, сам помислио да ће се људи навићи на нову нормалност у којој нема простора за оперу. Већ у другој години пандемије јавио се феномен да људи проналазе мали простор да уђу на оперске представе. Мање од пола капацитета позоришних сала било је отворено за представе, али су људи да великим одушевљењем у кратком времену попуњавали та места. Сви који воле оперу заправо једва чекују да уђу у театар и изађу из депресије и монотоније која нас држи у клинчу", казао је Тодоровић.
Коментари