Сандра Јечменица: Желим да се глас интернираца чује и не заборави

Садра Јечменица је са 9 година, у статусу избеглице, дошла у Норвешку. Данас (38 година), као редитељка ради на највећој комерцијалној ТВ станици у Норвешкој. У слободно време се бави филмом. Почиње да се интересује за догађаје из Другог светског рата  који повезују тадашњу Југославију и њену нову домовину, Норвешку. 2013. почиње да снима свој први документарни филм, на коме још увек ради, а судбине преживелих интернираца из Југославије у Норвешку у Другом светском рату, чине главни део филма.

 Као дете сте из Тузле, ратних деведесетих, дошли са породицом у Норвешку. По чему памтите тај период и сусрет са Норвешком, Норвежанима, страним језиком...?

Први сустрет са Норвешком је био поглед из авиона када смо слетали у Осло. И дан данас се понекад сетим баш тог момента. Остао ми је у сећању тај терен, са шумама, путевима, језерима и благим планинама. Размишљала сам: „Овде идемо, шта има доле?".

То је био мој први лет и било је забавно. Мислим да није тако забавно било мојим родитељима у тој озбиљној ситуацији, али, као деца, ми нисмо знали шта се дешава.

Сећам се и полиције на граници. Били су љубазни и питали о школи. Узели су нам отиске прстију и то ми је некако остало урезано у сећање. Питала сам зашто, а одговор је био ако нешто лоше урадимо. У мом дечијем свету „лоше" је било везано за школу, па сам помислила да се морам добро понашати у школи, хаха.

Сећам се да су у кампу радили и здравствени тест, ја сам већ била примила две бе-се-же вакцине када сам била мала, тако да сам већ прошла то. То није било пријатно, осећала сам се као да ме мере на неки начин. Али била сам мала, па је можда само баш та ситуација била тако непријатна.

Ми смо стигли у задњи камп када је био велики снег, и то је било супер нама деци! Једино је доста мрачно кад је зимски период, а ја волим сунце. Ту смо боравили можда пола године. Сећам се да ме је често болео стомак, и гледајући уназад, чини ми се да је то део трауме због годину и по дана проведених као избеглице по различитим местима.

Мислим да сам избројала 12 различитих места у којима смо живели, пре него што смо се на крају сместили у Хардангерфјорд.

Углавном су Норвежани били пријатни према нама.

Сусрела сам се и са расизмом у норвешком друштву... Али, свуда има људи са лошим намерама и то не бих исткла као нешто специфично само за Норвешку. Мој директан доживљај са тим је био када сам била тинејџер, било је пар мало старијих тинејџера који су били симпатизери и желели да припадају покрету неонацизма. Није их било много, а један ми се касније и извинио (то је једна од ствари коју јако поштујем када се уради).

Језик сам научила доста брзо. Дошла сам овде крајем 4. разреда, а за две године сам савладала норвешки језик толико добро да сам добила најбољу оцену и била најбоља на завршном тесту из норвешког језика. Мислим да норвешки није толико тежак језик што се тиче граматике, и да свако уз мало труда може брзо да га савлада.

 Када и како сте се одлучили да се посветите режији и како је текао Ваш пут до рада на документарном филму о интернирцима у Другом светском рату у Норвешкој? Откуд интересовање баш за ту тему?

Ја сам одувек била заинтересована за фотографију. После студија молекуларне биологије хтела сам да научим нешто и о филмском свету, како испричати приче уз помоћ визуалних медија. Волим сусрете са људима, да слушам њихове животне приче, тако да сам схватила да можда лабораторија није место где бих волела да проведем цео живот (мада још увек имам интересовање за молекулану биологију!).

Понешто сам знала о догађајима из Другог светског рата. Када сам била на летовању у Нарвику, граду у северној Норвешкој, обишла сам Беисфјорд, и музеј у Нарвику посвећен локалној ратној историји. Пријатељи код којих сам била гост, испричали су ми оно шта су знали о том логору. То су ужасне приче. Само један дан је масакрирано скоро 300 интернираца.

Годину и по дана касније сам хтела да почнем рад на свом првом документарном филму. Баш у том време сам и тражила тему за филм. Мој колега John Kåre Hoversholm, фотограф, знао је неке приче о заробљеницима из свог родног краја, углавном из западне Норвешке.

Крајем 2012. сам контактирала музеј који сам обишла 2010. како бих добила више информација и одмах су се јавили. „Нарвиксентерет" је баш тада радио истраживање ту тему са историчарем Michaelom Stokkeom. Три месеца касније сам била на путу са Михаелом и фотографом Johnom Kåreom, на ком смо заједно радили интервјуе у Србији и Босни.

(Ту је био и мој рођак, Раде, који је помагао да коректно употребим српски језик, јер може да се каже да је мој српски још увек негде на нивоу десетогодишње девојчице).

Сада градим ту филмску креативну слику путем сведочења, да би и публика могла да доживи оно шта су интернирци доживели током рата 40-тих година у Норвешкој.

 Реците нам како тече рад на Вашем филму, са каквим све искушењима се сусрећете и какве поруке желите да пошаљете гледаоцима...

Овог викенда (28. до 30. јануара 2022.) снимамо у Финмарку (округ у северном делу Норвешке), где је био један од најгорих логора у којем су многи страдали. Чека нас мрак, снег и зима, а верујем и лепи сусрети са људима из тог краја.

Финансирање рада на било којем филму је увек изазов. Задовољна сам што норвешка влада кроз своје региналне филмске центре подржава овај филм.

Филм радим у слободно време, поред мог посла на норвешкој ТВ станици. Није лако спремати дужи филм поготово на овако захтевну тему, и често ми се деси да све остало у мом приватном животу тада занемарим. Ове године ми је циљ да завршимо скоро све што се тиче снимања и да започнемо монтажу.

Интересује нас копродукција са Србијом, или са компетентним продуцентима и професионалним филмским радницима са простора екс-Југославије, због могуће сарадње на филму у овој следећој фази.

Успут тражимо и професионалне монтажере и аниматоре који би се добро уклопили у овај пројекат и његову тему.

И ја и продуценткиња Анита из Норвешке смо, ипак, ближе Норвешкој и било би добро због самог филма сагледати ствари кроз мало другачију перспективу. Желимо да постигнемо баланс између наше две главне „улоге" у филму, то су географски гледано Норвешка и бивша Југославија (поготово подручје Србије и околине).

Поруке које желим да пошаљем гледаоцима се тичу онога што и ја тражим кроз ову тему - како наћи наду у тешким временима?

Чињеница је да тамо одакле ја долазим није било дугог периода мира. Многе колективне трауме се нису слегле како из даље, тако и ближе прошлости. Желим да нађем неко олакшање, неки начин живота и после тих колективних траума... Како наћи наду у свему томе, једно је од главих питања и порука. Не знам да ли ћу успети да одговорим на то питање, али мислим да ће публици бити интересантно да прати тај пут кроз ту запитаност.

Једна реченица ми се стално врти у глави после интервјуа са интернирцима 2013. године: „Вјеруј и ти. У будућност". Баш то и желим да пренесем гледаоцима.

Веома брзо су ми кроз наше кратке сусрете постали изузетно драги и заиста их неизмерно поштујем и због њих желим да урадим филм. Желим да испричам њихову животну причу на начин који би се и њима допао.

Надам се да ће породице интернираца који су преживели те ратне године у Норвешкој и нама пренели своје сведочење, примити филм као нешто добро, нешто позитивно за будућност.

Желим да прикажем њихове приче на достојан начин. Ја се њима дивим, како су психички и физички кроз целу ту тортуру остали јаки, и како су, чини ми се, ојачали и развили се. Надам се да ће то публика видети када се упозна са њима кроз филм.

 2. фебруара 2022. ћете се наћи у улози медијатора (водитеља) на видео конференцији под називом „Крвави пут - којим путем даље". Реците нам нешто о томе... 

Конференција се одржва у Ослу на норвешком језику и дигитално се емитује преко YоуТубе-а. Ове године је 80 година од како су први заробљеници стигли у Норвешку.

Гости су историчари, писци који обрађују ову тему. Српски амбасадор у Норвешкој ће свечано отворити конференцију. Тема је „пут даље", као што име само каже. Како постовати и сачувати овај део историје на начин који показује поштовање и пружа поглед у будућност новим генерацијама. Саша Димитријевић, новинар, такође је гост конференције кроз сопствену породичну причу, члан његове породице је страдао у логору у Норвешкој током Другог светског рата. Димитријевић познаје ову тему темељно.

Биће веома интересанто водити конференцију и упознати се боље са стручњацима који се баве овом темом.

 Поред рада на филму, какви су Вам даљи планови?

Oсновни план је да испоштујем своје обавезе око филма. Да завршим рад и да једног дана, за годину, две, позовем породице свих дивних људи које сам упознала снимајући, на премијеру филма. Имам много жеља што се тиче других креативних пројеката, али о даљим плановима не размишљам док се филм не зврши.

Желим да се глас интернираца чује, и не заборави.