Радови Балинта Сомбатија и Звонимира Сантрача на Сајму уметности у Будимпешти

Двојица уметника чијим делима Галерија "Бел арт" тежи да презентује аутентичну уметничку рефлексију у Србији у времену прекретнице осамдесетих и деведесетих година XX века су Балинт Сомбати и Звонимир Сантрач.

У времену пре рушења Берлинског зида 1989-те, током предходне две деценије Балинт Сомбати је једна од најистакнутијих фигура концептуалне уметности у Југославији. Како је сам анализирао властиту уметност, искуством аутентичног теоретичара (јер се упоредо са уметничком праксом бавио писањем теоријских текстова), Балинт Сомбати је констатовао четири садржинско-формалне целине којима се бавио: 1) Ангажована (политичка) уметност, 2) Концептуална уметност (идеа арт), 3) Уметност понашања (behaviour art), и 4) Уметност знакова (семиолошка уметност). Реализација ових подручја Балинтове уметности реализована је најразличитијим начинима и медијима - од визуелне поезије, маил-арта, перформанса, објеката и инсталација, па све до једног карактеристичног бављења сликом као засебном културолошком и социјалном појавом укупне „иконосфере".

Коначно, ваља рећи да је уметност Балинта Сомбатија посвећена значењима узрочно-последичних веза између крупних политичких ломова те рефлексија и реперкусија на егзистенцију обичног човека појединца судбински укљученог у идеолошке системе и манипулације тоталитарних и других режима (Човекова душа вечно пати! - записује на једном месту Балинт). У таквим настојањима он је изградио перманентно ангажовани однос према свету у коме живи и ствара. Стекао је изузетну међународну репутацију па се појављивао на бројним значајним манифестацијама у Југославији, у Србији, у Мађарској и у свету, излажући са најзначајнијим актерима концептуалне уметности. Заправо, појављивао се на оним местима, изложбама, и у збиркама - где се излагали најзначајнији актери уметности која се инфилтрира у животне манифестације, којом се остварује бојсовски идеал уметност=живот.

Звонимир Сантрач је на југословенској уметничкој сцени осамдесетих година био заговорник сликарства јасних медијских пропозиција и авангардистичких претензија. Његова животна судбина се, почетком деведесетих поклопила са историјском драматичним догађајима - јер у ратним сукобима бива рањен и губи десну шаку. То мења његову уметност - постаје ангажовани уметник, ствара инсталације, објекте и монументалне пројекте који по својим садржајима, конотацијама и размерама постају алармантни знак свеукупне драме постојања у југословенском региону, као јединственој политикој последици рушења Берлинског зида... Међу тим његовим радовима неколико је симболички изузетно снажних остварења.

Балкански воз судбине (редефинисан симболички разрађен изглед оригиналног воза - локомотиве и четири вагона) који говори о свим присилним миграцијама и неизвесности судбине савременог човека; зидови - које гради унутар галеријских простора а којима уграђује ломљена стакла која "извиру" из фугни између цигала и тако мења њихово стварно и симболичко значење на релацији претња-заштита. Трећи значајан објекат из тог Сантрачевог политичко-уметничког деловања на време дефинисано рушењем Берлинског зида јесте фигура Титовог шињела. Ради се о реинтерпретацији најпознатије соц-реалистичке скулптуре Јосипа Броза Тита (вајара Антуна Аугустинчића). Фигура Тита није у Сантрачевој скулптури - остао је само шињел који би, у поститовском времену пожелели да обуку бројни политичари и они који су "изашли из Титовог шињела"...

Иако је већина уметника који су стварали у тој драматичној епохи била дакако узнемирених савести, Балинт Сомбати и Звонимир Сантрач су најистакнутији међу онима који су имали потребу (и храброст) да о догађајима који су креирали нашу судбину, јасно и недвосмислено прозборе аутентичним и монументалним делима, јасним и убедљивим уметничким порукама.