Престолонаследник Александар Карађорђевић разговарао са представницима српске дијаспоре у Америци

Господин Александар Ђуричић, председник Вођства српско-америчке конференције, захвалио се свим учесницима овог састанка и честитао Ускршње празнике. Он је нагласио да је ово "моменат у српској историји који изазива дубока осећања. То је моменат када је Србија васкрсла заједно са својим народом и духом. Тај дух је инспирација која долази од српских вођа и хероја као што је био вожд Карађорђе. Карађорђе се суочио са несавладивим тешкоћама за време Првог српског устанка против Отоманске империје (1804), али је он успео да превазиђе све препреке у вођењу васкрсења српске државе."

Ђуричић је такође истакао да је Вођство српско-америчке конференције вођено „истим духом и великим људима који су се жртвовали као што су били вожд Карађорђе и његови потомци."

Бранко Терзић, ађутант Њ.К.В. Престолонаследника Александра Карађорђевића од 1976. године и модератор целокупног састанка, упознао је учеснике састанка са биографијом престолонаследника Карађорђевића и водио цео разговор са њим. Ово су неки делови интервјуа.

 Како Ви и Њ.К.В. Принцеза Катарина проводите време у карантину за време епидимије корона вируса?

„Хвала пуно на позиву Вођства српско-америчке конференције и желео бих честитати свим члановима ове организације из Београда. Моја супруга и ја смо на имању и цео систем је овде направљен да можемо да обављамо своје дневне дужности. Добили смо наруџбе хране и помоћ и заштиту полиције уколико је затребамо. Два пута дневно идемо у шетњу на нашем имању. Ми смо веома активни, јер је ситуација веома озбиљна као свуда другде у свету, као што је и у Америци.

Председник Србије и Влада су увели мере и ми се придржавамо тих мера. Захвални смо херојима пре свега докторима, медицинским сестрама и целокупном медицинском особљу у болницама. Они раде одличан посао спашавајући људске животе. Моја жена је активна у прибављању опреме и има пуно захтева за помоћ. Она је добила телефонски позив од српске клинике да им је потребно 30 компјутера и 20 штампача. То је значајно..."

 Вођство српске-америчке конференције је сачињено од младих пословних Срба у Америци. Какво искуство носите у каријери пословног човека које би било значајно да чују млади пословни људи?

„Имао сам разнолик живот. Када сам одслужио армију, мој први посао су биле рекламе у Рио де Женеиру у Бразилу. Након тога сам радио у Лондону и Њујорку...Затим, променили смо каријере и радили у осигурању у Чикагу где сам провео пет година. То је био начин коришћења нове технологије за сврху посла - основни програм у то време. Радио сам за здравствена и друга удружења која су се бавила осигурањем. Технологија је била веома корисна, али данас је та технологија заостала. Када сам напустио Чикаго, отишао сам у Вашингтон, па у Лондон где сам радио у финансијама и другим делатностима. У свим овим пословима у Бразилу, Лондону, Њујорку, Вашингтону и другде упознао сам изванредне људе које једва можете замислити. Касније сам имао задовољство да упознам Била Гејтса. Ми смо били његови гости у Сиетлу. Било је фасцинантно разговарати са овим господином. Ми се дивимо њему и његовој супрузи на хуманитарном раду. Никада нећу заборавити када је моја супруга учила како се користи компјутер. Она је рекла Гејтсу: „Извините, ја не знам шта је миш за компјутер." Ми одржавамо ово пријатељство. У Београду имамо изузетне људе који долазе да нас посете...Имамо две палате...Ми их користимо за промоцију Србије, хуманитарне догађаје и слично."

 Да ли сада седите у канцеларији краља Александра?

„Да, ово је била канцеларије краља Александра. Он је живео у центру, али је волео да живи ван града па је саградио ову палату. Он је купио ову земљу на највишем брду. Ова палата је заиста величанствена. Представља српски и руски стил у архитектури. Један од архитеката је био Краснов који је био познат архитекта у Русији. Имамо велику колекцију књига и библиотеку. Имали смо 50,000 књига пре Другог светског рата. Већина књига је нестало или су украдене. Али ова канцеларија још увек има изузетне књиге, невероватне речнике, енциклопедије и уметничка дела."

 У Вашој пословној каријери и као први грађанин Србије упознали сте многе светске вође. Да ли нам можете нешто о томе рећи?

„Веома је важно имати пријатељства. Можете се не слагати са неким што говори, али имати пријатељства је нешто што окреће свет. Без познанства нема будућности. Ја строго препоручујем да људи праве пријатељства и контакте и да их одржавају. Када дође до фестивала или рођендана, пошаљите им честитке и одржавајте контакте. Имао сам привилегију да упознам председнике Уједињених нација и посетим их. Невероватан разговор сам имао са њима. Председник Де Клер је био фасцинантан пријатељ. Било смо на његова два рођендана када је прослављао 70 и 80 година живота. Имали смо задовољство упознати Нелсона Менделу и имали смо одличан разговор са њим. Дивио сам му се. Он је био велики вођа. Можете пуно да научите када идете на ове рођендане и дискутујете шта се њима догодило. Наравно, тада питају Вас шта се Вама догодило. То је необична прича. Имао сам само две године када се за мене све срушило. Постао сам непријатељ комунистичке федерације Југославије. То мора да је било тешко постићи. Не тако давно и то је коначно завршено. Сада радим на реституцији и постављању ствари на своје место што је велик посао."

 Ниједно Ваше имање није враћено Вама нити Вашој фамилији. Током 1930-тих година био је детаљан инвентар који поседи припадају Вама и Вашој фамилији, а који држави Србији. На основу тог документа, имовина би требала бити враћена Вама. Да ли сам у праву?"

„Требало би бити враћено јер је ово повреда људских права. Краљ Александар је купио посед захваљујући инвестицијама у три рудника злата и акцијама у Америци, нпр. у америчким железницима и слично. Све што је купио је дошло из приватних прихода. Ми то можемо доказати. Где ја сада седим је Краљевска палата на коју је краљ Александар плаћао порез. Нормално је, плаћате порез ако је то приватно власништво. То је признато у судском спору, али никада није примењено од стане власти да врате велики број дотичних имања не само у Србији, већ и у другим републикама бивше Југославије, посебно у Црној Гори, Словенији и неколико поседа у Хрватској. Главне државе са поседима су Србија, Црна гора и Словенија. Ништа није враћено. Једина ствар што је мени била враћена је када сам био у војсци у Немачкој. Патролирајући на источно немачкој граници, упознао сам граничног полицајца који ме је позвао на кафу. Његов отац је дошао до кафетерије са торбом. Он ми је рекао: "Ја Вам се морам извинити и желео бих ово да Вам вратим. Ово је књига коју сам нашао у палати Вашег оца." То је била једина ствар која ми је враћена."

 Имате велики број фондација са различитим сврхама. Можете ли нам рећи нешто о Вашој фондацији за образовање, стипендијама које нудите и писању резимеа?

„Моја фондација је веома добра. Свако године позовемо 600 средњошколаца из Србије и Републике Српске. Ови млади људи и девојке су најбољи ученици који долазе са својим родитељима и старатељима у палату. У једном тренутку смо имали 1,800 гостију. Ми ценимо њихов школски рад и постигнућа дајући им дипломе, књиге и упознајући их са наставком образовања. Наш план је да они наставе школовање на универзитетима. Поносни смо да имамо америчког спонзора Ен-Ци-Ар компанију који су активни у Београду где граде своју Главну канцеларију. Компанија Ен-Ци-Ар је била спонзор у последње три године и надамо се да ће наставити. Такође, помажемо ученицима да науче писати резимее и како да разговарају на интервјуима. Нудимо стипендије. Једна од невероватних стипендија је са Нотингентског универзитета у Великој Британији. Добили смо 30 стипендија и сви студенти су се вратили назад у Србију. Имамо и стипендије из Америке, Швајцарске и Француске."

 Рекли сте да чланови Вођства српске-америчке конференције треба да разговарају са људима различитих политичких или верских погледа. Ви сте то радили. Да ли нам можете рећи нешто о томе?

„Да, то је важно јер је Србија мултиетничка и мултиверска земља. Није било етничког чишћења у Србији у поређењу са комшијама. Поштујемо све грађане без обзира на њихова верска или политичка уверења. Радимо заједно на промоцији Србије. Нисмо овде да се свађамо, већ да градимо пријатељства и правимо пријатеље од наших комшија. Комшије нам требају да им продајемо робу. Без комшија не можемо ништа да продајемо. Били би пустињаци усред Пацифика. Србија је део Европе. Србија има интенцију да буде део Европске уније. Тражимо отворен ум сада. Требамо пријатеље напољу. Без пријатеља напољу, ми никада нећемо моћи да продајемо нашу робу. Ови пријатељи су важни за напредак Србије. Они су инвеститори и они који отварају нова радна места у Србији. Ми нисмо оство усред Пацифика. Ми смо овде да запослимо свет."

 Имање на којем живите се користи за потребе снимања филмова и серија. Да ли се то сада чешће ради?

„Отворени смо за снимање филмова и серија. Радимо на серијама о краљу Александру и краљу Петру Првом. Отворени смо за филмске раднике и они то воле. Бринемо се о њима и они се враћају. Радићемо више филмова у будућности. Због епидемије корона вируса, морали смо одложити. Када епидемија прође, почећемо поново. То помаже нашем буџету ради сталних оправки. Ово је велик посед и имамо сталне оправке. Овим снимањима филмова надопуњујемо државни буџет. Свако је добро дошао да снима филмове овде."

 Да ли нам можете више рећи о имању на Опленцу, који представља краљевски маузолеј Ваше породице?

„Поносан сам на Опленац. То је фондација краља Петра Првог. Он је све то поставио. Главна идеја је била да се сагради црква и маузолеј за породицу. Краљ Александар је наставио овај пројекат, али за време диктатуре овај објекат није коришћен све до револуције у Београду 2000. године. Имали смо државну сахрану мог оца. Поносан сам био на Владу Србије са којом сам блиско сарађивао, са председником Томиславом Николићем, премијером Ивицом Дачићем и другим члановима Владе у то време, на враћању посмртних остатака моје породице. Они су припремили сваку могућу помоћ и око државне сахране. Опленац је као Арлингтон гробље у Америци. Мој отац је желео да буде сахрањен у Либертвилу. Али, када је Србија постала демократска држава у најбољем смислу, ништа ме више није спречавало да донесем посмртне остатке моје породице назад у Србију и да имамо државну сахрану на Опленцу. Многи званичници из света и цела српска Влада је присуствовала догађају."

 Када је Ваш отац умро, Југославија је била комунистичка земља. Није било дозвољено да се Ваш отац сахрани на Опленцу. Једини избор је био да се сахрани у Енглеској или Чикагу. Верујем да он није желео да се сахрани у Енглеској.

„Морао сам имати 19 или 20 година када је он говорио о Опленцу и колико га је волео. Он је рекао: „Ако ми се нешто догоди, ја бих желео да одем на Опленац." То никада нећу заборавити. Србија је била његова жеља, а не Арлингтон. То је савршено нормално. Посетио сам га у Лос Анђелесу 1970. године и он је био у коми. Био сам уплашен што ће се догодити касније. Отишао сам да посетим краљицу како бих сахранио мог оца поред његове мајке краљице Марије коју је он волео. Краљица Марија је сахрањена испред маузолеја краљице Викторије, прабаке Европе. Краљица је рекла да ја то могу направити, али да ћу имати потешкоћа. Та година, 1970. је била веома потресна за српску дијаспору. Био је трагичан раскол у Српској православној цркви. Имали смо фамилије одвојене једне од других или међусобно посвађане. То је била велика трагедија. Много пута је новац био потрошен на одбрану неких страна у спору и чак су долазили до Врховног суда Америке. Надам се да се ти дани више никада неће поновити. Мислим да смо срећни данас да признајемо нашег патријарха као главног у нашој цркви. Сада је та страшна ситуација завршена између цркве у дијаспори и у отаџбини. Патријарх Павле је постао фактор који је објединио цркву и то наставља Патријарх Иринеј. Они дани су прошли. Црква је потпуно слободна овде и држава доста подржава цркву."

 Какав је Ваш однос са краљицом Елизабетом, Вашом кумом, у последњих педесет година?

„Увек сам одржавао везу са својом кумом. Она је била веома добра за мене. Када смо у Лондону, покушавамо да је видимо. Имамо оброке са њом. Присуствовали смо свим краљевским догађајима као што су јубилеји, сахране и свадбе. Она је велика државница и много смо научили од ње. Било је тешких времена, а посебно за време криминалног бомбардовања Србије. На жалост, Велика Британија је учествовала у овом чину што је многе наше људе повредило. Али, наше пријатељство је увек присутно и биће заувек."

 Краљица Елизабета је присуствовала прослави Вашег педесетог рођендана у Лондонском хотелу где сте рођени. Каква је била улога Винстона Черчила у припреми Вашег рођења?

„Било је необично да се неко роди у хотелу. Мој отац је дошао до Винстона Черчила. Черчил је рекао свом секретару за унутрашње послове Велике Британије да у време мог рођења хотел треба да постане југословенска територија. Рођен сам у једном малом делу југословенске територије. Много година касније у фебруару 2001. године, министар унутрашњих послова Југославије је дошао у Лондон и вратио нам је држављанство назад у истом хотелу. То је била веома дирљива церемонија. Тако је цео круг затворен."

 Хотелска соба је постала једнака поседу амбасаде. Посед амбасаде припада земљи коју представља. Да ли је тиме амбасада била проширена?

„То је само био чин рођења. То је све. Постоји плакета тамо и информација у историјату хотела. Сваки пут када одемо тамо, они нас веома радо примају. Једино што нам сада испоставе рачун."

 Када говоримо о Британској краљевској породици можемо рећи да сте Ви вршњак принца Чарлса, Велшког принца, и похађали сте исту школу.

„Принц Чарлс је три године млађи од мене, али смо били у исто време у Гордонстоун школи заједно. Присуствовао сам у обе церемоније његовог венчања. Ми одржавамо блиско пријатељство. Он је дошао да нас посети у Београду и веома је уживао. Добро смо познавали принцезу Дајану. Познајемо принцезу Кромвел и блиски смо са њом. Одржавамо контакт једни са другима када смо у Лондону. Настојимо да видимо једни друге. Он је веома добар пријатељ и помаже хуманитарну организацију моје супруге. То је веома љубазно и великодушно од њега."

 Да ли нам можете рећи нешто о Вашим првим данима у палати у Београду?

„Било је веома емотивно. Моја супруга ми је рекла да сам био уплакан. Седео сам на столици на којој су мој отац и деда седели. Моја супруга је питала: "У којој палати ћемо живети?" Мој отац је говорио да је најважнија Краљевска палата. Када смо дошли, дали су нам кључ и рекли довиђења. Нисмо могли да пронађемо ствари. Нисмо имали некога ко би нам помогао. Телефонске линије нису радиле. Користили смо мобилне телефоне. Мобилни телефони нису радили јер су зидови палате били дебели. Коначно смо кренули да решавамо ствари. Открили смо уметност, историју књига, библиотеку, порцелане, посуђе, ножеве и виљушке. Открили смо невероватне ствари. Сада смо боље организовани и отворени смо за јавност."

 Сећам се да сте ми рекли да нисте могли пронаћи кухињу у палати. Можете ли нам рећи о томе нешто?

 „Да, нисмо могли пронаћи адекватну кухињу. Пронашли смо једно место у којој је био штедњак. Али, просторија је била веома мала и необична. Поред те просторије је била велика соба за ручавање и она није могла бити кухиња. Открили смо тунел између Краљевске палате и последње зграде на имању удаљену око стотину метара. У тој згради је била права кухиња са штедњаком, фрижидером, пекаром и свим што можете да замислите да једна кухиња треба да има. Схватили смо да је ова кухиња снабдевала Краљевску палату. Краљ није волео мирис кувања и зато је кухиња била удаљена од Краљевске палате. Изнад кухиње су две спаваће собе које смо преуредили да буду канцеларије. То је још увек канцеларија Б. Имамо канцеларију А у палати. Реновирали смо кухињу у палати на првом спрату. Потпуно смо самостални."

 Присуствовали сте обележавању годишњице Хелијард мисије прошле године. Да ли нам можете рећи нешто о томе?

„Хелијард мисија је била ослободилачка мисија. Ова мисија је урађена заједно са Америком и савезницима како би спасили америчке пилоте...Савезнички пилоти су били ослобођени од стране генерала Драже Михаиловића и његових трупа. Ти људи су били хероји. То није било признато. Америка и Запад су више времена потрошили правећи пријатељство са комунистичким диктаторима него признавајући напор старих савезника. Мој отац је постао савезник и био је гост председника Рузвелта током Другог светског рата. Председник је био добар за њега. На жалост председник Винстон Черчил је донео одлуку да одбаци мог оца. Председник Рузвелт се није слагао са тим, али је касније прихватио ту одлуку. Један службеник који је био аташе у америчкој амбасади је изнео на светлост дана шта се догодили са ослободилачком мисијом. Обојица нас [Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Бранко Терзић] смо били на обележавању овог догађаја. Драго ми је што могу рећи да је америчка Влада учествовала у овом догађају. Српска Влада је такође учествовала. Амерички амбасадор је дошао на догађај. Драго ми је што су обе стране признале ову историjску мисију."

 Пуно сте путовали светом. Које Вам је омиљено место ван омиљеног Београда?

„Србије је моје омиљено место. Црна гора је такође моје омиљено место. Имали смо задовољство да идемо у Словенију. Бивши председник Словеније се бринуо о нама. Он је био веома тужан да нам имања нису враћена. Он ће покушати са његовом партијом да обори тај акт. Провели смо недељу дана у Словенији и то је лепа земља. Упознали смо хрватског председника Месића и он је организовао за нас да видимо Хрватску. Видели смо познату далматинску обалу. Тамо смо упознали пријатеље на јахти. Нисмо посетили Македонију још увек и зато сам тужан. Често идемо на Косово да видимо наше људе. Сваке године за Видовдан идемо тамо. Сви су добри према нама. Моја супруга је помогла наше људе тамо. Помогли смо енклаве које су велика трагедија. Имамо веома лепо место у Грчкој које је само један и по сат авионом удаљено од Атине. Тамо идемо на одмор. Острва су предивна. Такође, идемо у Европу на многе догађаје да посетимо рођаке краљевских породица у Шведској, Данској, Норвешкој, Белгији и Шпанији. Одржавамо пријатељство и контакте."

 Да ли нам можете рећи колико је важно одржавати односе са америчким Конгресом, Сенатом и администрацијом, за чланове младе организације Вођства српско-америчке конференције?

„Вођство српско-америчке конференције је велика организација. Мислим да ће добро радити са Капитол хилом у успостављању контаката. Важно је да се праве пријатељства на свим странама не само за њих, већ и за Србију. Молитвени доручак је велики догађај да се пронађу пријатељи не само за американце, већ и за странце. Гости долазе из 80 или 90 земаља. То су председници, премијери, парламентарци и други. Моја супруга и ја смо пуно научили јер смо гости овог дођаја сваке године. Пријатељство је јако и они долазе да нас посете у Србију. Од виталног интереса је одржавати контакте, док политичке разлике треба оставити по страни. Молитвени доручак организују две партије: демократе и републиканци. Они раде заједно веома добро. Пријатељство је јако...Важно је да се одржава пријатељство са обе партије. Када избори дођу, као што ће бити у новембру 2020. године, не улажете на једног коња, већ на многе. Ако уложите само на једног, можете завршити трку без коња. Важно је да српске организације постану пријатељске у односима са њима и улажу у више коња..."

 Након пандемије, да ли планирате да промените Ваш приступ или фокус на бизнис или медицину? Како видите Ваш лични живот након ове кризе?

„Учећи лекцију од овог корона вируса, ми морамо да обновимо економију што је случај и у другим земљама. То је драматично, али људски животи су важни. Важно је да они који су у деликатним годинама буду заштићени. Долазак више инвеститора овде...Председник, премијерка и српска Влада следе савете доктора и узимају то веома озбиљно. Многи животи су спашени. Хвала им веома много. Постоје неки који критикују ове мере, али ја скидам капу председнику што је био храбар и сачувао јавност. Велика већина признаје то. Постоје људи који се понашају неодговорно. На пример, као они који иду на плажу на обалама Флориде или људи који иду у паркове без маски. Ми морамо сачувати животе. Захвални смо људима који су нам помогли, нпр. САД и Европској унији, такође Кини и Русији. Све ове земље су нам помогле и послале опрему..."