Песнички о песнику

У песничкој Божијој башти има разноврсног цвећа које на себи својствен начин живи и оплемењује овај свет. У том врту постоји специјална ендемска биљка која само може да живи на просторима незаборавне и свевремене поезије. То је загонетна, романтична, шаљива и драга песма Радомира Мићуновића која мирисом душе плени и осваја просторе поетског микрокосмоса.

Лековита је то и поучна поезија, али потребна скоро у свакој прилици: И када ти се плаче, и када би певати могао повазда, и кад подетињиш па ти све лепо и добро.

Али, најјачи утисак у целом трезору његовог стваралаштва оставља љубав.

Сопственим постањем, он је просто надарен врлином да воли и врлуда између себе и других. Стиче се утисак да, иако дубоко посвећен овој исконској теми, он ипак излази на крај са собом. У суштини, све време, то је борба између обазривости, непредвидивости и преданости жељи за бег ма колико урастао у кућни праг.

Играјући се, често одаје утисак чисте дечије наивности иза које се крије безброј мудрих, унапред осмишљених потеза који ће обезбедити будући тријумф: над собом превасходно као доказ могућности приведене до дувара, али и оствареног понекад само хира ради.

Мићуновић, попут свих који се иоле песнички осећају, радознало поставља питања. Углавном, као добар шахиста и одгонетач лично учворених загонетки, он зна одговоре. За решења која не сагледава јасно, пита се и укршта перо са својом песмом, не би ли ту коначно задовољно ставио ТАЧКУ.

У песми о њој, он каже да је то "Крај реченице и живота". Самим тим не одваја речи, уплетене у венце песме од самог живљења. Реч и песма су његова сврха и бит нама откривена.

Питајући се "Како је бити срећан ", ипак проверава изнова ,"Могу ли да рачунам на звуке из храма или ће ме засути непрозирна тама?"

"Колико је пролазност код мене пролазна?" ...

Мудрошћу песника али и логиком интелигентног познаваоца животне енигме, увек је предострожан, тражећи излаз и из немогућег ипак осећа: " У састанку већ растанак слутим."

"Рођење је смрти предсказање." - далековидо предосећа и упозорава.

Он воли платонски и у већини песама као и у оној Песми над песмама, даје слике и дамаре будућих догађаја остављених читаоцу да слути по сопственој тежњи ка лепом. Та чиста љубав само наговештава експлозије унутарњих тихих сагоревања емоција везаних за често немогуће будуће среће.

Једина спона између спонтаног и одиграног је додир руке која продужује узбуђење будућег споја две љубављу опијене душе кад каже: "руку ми на раме спусти".

Или: "Чију руку ћу држати на крају пута?"

А о љубави мирно поучава и охрабрује на пут ка одабранима: "Волети и бити вољен, данас је привилегија"...

"А кад сасвим близу приђем срећи," показује кад често, устукне обазрив водећи рачуна о равнотежи да би све било у равни са космичком правдом.

У његовој природи није да се предаје нити одустаје. Углавном, памти и гравира филигранским стихом срца свих који се одају његовој поезији, зависни од лепоте и стиха.

У улози спасиоца, пружио је руке и извукао из сенки многе несигурне тек проходале песнике који данас живе у својим властитим сенкама - "туђе им нису потребне" како једном написа и за мене.

Несебичном пажњом и не критикујући, нежно је гурао у вировите песничке воде многе који су на брзину пропливали и докопали се поверења у своје певање.

"Био сам.

Као да нисам.

А јесам." -рече он, али исто тако наговестава:

"Доћи ћу да шапнем свакој доброј души, 

како љубав гради оно што смрт руши"

- И шта на то рећи сем, "Лако је теби" како лепо запева о њему Зорица Пауновић, а Перо Зубац упире поглед у вечност па каже о своме другу:

"И оно брзо што небом језди
то јаше Мићун на својој звезди."