Уништа се не препушта забораву

Боја Ковачевић, последња православна Српкиња из села Уништа, није дочекала дан у којем би њен храм освану окровљен, а црквена звона поново одјекнула све до врхова Динаре.

Била је то њена једина жеља када смо је пре две године, нешто раније од овог датума, обишли у њеним родним Уништима, у 92. години живота, поводом празника Духови, славе рушевног храма на Уништима, бојним стазама ове је године кренула Мара Милаш из Цетине.

Раном зором, кроз високу траву и растиње, пешке газећи шумским стазама како би скратила 25 километара регуларног пута који од Цетине води до Уништа.

“Кренула сам као сваке године, ту долазим, како сам се родила. Јутру сам кренула пешке, морала сам ја и превозом је са свима али кренула сам пешке и дошла сам један. Ово није лако, све зарасло…“, каже Мара.

Пре више од пола века, прелазећи на другу страну Динаре, газио је и Драгиша Ковачевић, рођени Уништанац, који је у трећој години живота напустио родно село пресељењем у Грахово, али му се увек са радошћу враћао.

“Ја сам врло радо долазио овде, чак за мене је награда била да дођем овде у току љетног, зимског распуста. Сећам се, онда је била лоша комуникација са Кијевом да смо ми зими, када је распуст, преко планине пешке ишли“, каже Драгиша.

Смештано на западним обронцима планине Динаре Уништа су једно село у две државе. Иако административно припадају општини Босанског Грахова у Федерацији Босне и Херцеговине, до њих се легалним путем може једино из Републике Хрватске. И то уз неопходну дозволу граничне полиције.

Планински крај, који је одувек погодовао узгоју сточарства, у којем су домаћи мештани лети сакупљали на хиљаде грла оваца из читаве Далмације, да би их на испашу изводили по Динари, правили надалеко познати сир из мјешине и од тог посла пристојно живели, крајем у којем су Срби и Хрвати заједно живели, међусобно се женили, удавали, радост и туге делили, данас је остао пуст. Бројним одласком остала су Уништа без једног православног Србина, а храм у шумском пожару страдао и ове године славу дочекао без крова.

“А шта да вам кажем...Ово је било једно и друго село пуно, јер смо сви ту повезани. Овде нема да није неком род. Живили смо добро, љепо. Заједно су гробови, црква је ова звонила, брецала свима кад неко умре. Сви смо били сретни, а сад никог нема. Моја је тетка последња била, година дана има да је умрла. А што је било прије, дај Боже да дође али за један ништа. Да тај народ мало погледа на ово село своје, и један и други, сви смо ту мешани. Па да се мало ова црква само укрови и обнови. Ако их нема у селима али имају мртви, нека њима ова црква служи. Сви су наши овде…“, каже једна стара мештанка.

Макар то било и једном годишње у време храмовне славе, срце се испуни увек када родном крају дође, на место поницања и почивања предака, сведочи о томе и Драгиша, који је са митрополитом далматинским Никодимом преломио ово годишњи колач у славу Свете Тројице у храму на Уништима.

“Ја се осећам баш испуњено, драго ми је и када имам слободног времена долази овде. Долазио сам чак и у време короне, нисам хтео да се цијепим и онда ми нису дозволили да пређем преко границе и ја сам путем преко Динаре са неким мотором, кросом дошао овде, када је први пут после рата одржана литургија”, каже Драгиша.

Они који су пре више од три века подигли цркву у овом селу, а чији гробови као сведоци почивају у порти храма, бдиће и даље над овом светињом чекајући боља времена, своје потомке под сводовима обновљеног храма који не смеју препустити забораву, да се црква обнови, народ чешће долази, а звона поново одјекују до врхова доца унишких, остала је бојна неостварена жеља, али она коју Драгиша, Мара и бројни људи овог краја и даље у срцима носе.

„Многи би волели да су данас овде али ја се надам у будућности да ће смоћи и снаге и средстава и да ће сваке године све више и више долазити и посећивати своју рудну груду“, каже Драгиша.

“То би била жеља само тако, да чујем то звоне, које сам некад слушала на планини. Одавде се чује на планину нашу, на доце Унишке. Ја сам га чула као дете и онда бих плакала када би то звоне звонило”, каже мештанка.