Вуковар - азбучник у камену

"Насеље Митница у Вуковару већ је постало сабласна четврт голих димњака. Била је ратна зима, а још је трајало четрнаесто примирје, пуно провокација , с оне стране, којима је жестоко одговарано с ове стране", тако у својој књизи "Азбучник у камену" пише сведок ратних сукоба у Вуковару 1991. године, новинар и публициста Будимир Поточан.

Мобилисан је такорећи из редакције, телефонским позивом. Истог дана те 1991 године. Оставио је два синчића код куће и нашао се у возилу на путу ка Вуковару.

Убрзо по доласку на ратиште, схватио је да је и сам смрти готово надохват руке.

"Никад нећу моћи да заборавим Трпинску цесту једног октобарског поподнева, када сам се нашао са групом новинара у унакрсној ватри. Ми смо хитро излазили из возила, тражећи какав такав заклон.

Улазећи у једно двориште испред нас су били добровољци или територијалци који су такође тражили заклон јер су се нашли на предходно брисаном простору. Међу њима и Јован Миодраговић који је био пушкомитраљезац. Једног момента, а да нисмо ни чули плотун, он се саплео и пао. Био је мртав. Снајпер га је погодио тачно испод шлема, врло прецизно, у челу", каже Поточан.

Књига Азбучник у камену Будимира Поточана, прво је сведочење уопште о рату у Славонији и дешавањима са вуковарског фронта. Књигу карактеришу два плана која се преплићу, лирски и фактографски, са сликама, од којих су неке језиве.

"Знате зашто у сликама, зато што реч лаже, а слика не. Чувени уредник и новинар Антоније Ђурић је дошао да ме види пошто сам се вратио из рата и замолио да за три дана узмем и напишем фељтон.

Њему ништа нисам могао да одбијем, иако сам био потпуно неспреман и неснађен после три месеца боравка на Вуковарском ратишту, ја сам ипак сео и то написао.

Из тог, наравно прерађеног фељтона је произашла основица за књигу, сам фетљон је био повод издавачу. Ја сам мислио да је најпоштеније да посведочим на тај начин. Да ни не додајем, да ни не одузимам, већ да кажем истину коју сам пропешачио и својим очима гледао.

Не знам да ли да поменем Торијанце и масакре хрватске војске над недужним цивилима. Не смемо да заборавимо да то није био рат који смо ми хтели нити да смо ми као ЈНА у то време дошли да неком било шта одузимамо. Напротив, ми смо били заштитници оних голоруких којима је заштита била неопходна", каже Поточан.

И бес, и мржња и зло се можда некако и могу заборавити, али жртве никако не смемо да заборавимо. Слова у овом камену стоје, да нас заувек подсећају и опомињуна мучно страдање нашег народа у ратовима деведесетих.