Америка је одувек била прилика за нови почетак

Бранко Анђић, човек који више од 3 деценије живи и ствара у Латинској Америци, у Аргентини, врло је захвалан саговорник за разговор о том континенту, на којем су се населили људи са различитих меридијана, трагајући за неком својом утопијом, обећаном земљом или градом, у којем ће започети нови живот.

"Један од главних мотива зашто сам написао књигу "Мапа утопије" је управо тај феномен да је цела америчка хемисфера, од Аљаске до Огњене Земље, и за Европу али и за Далеки исток, било отелотворење сна о другом почетку. Европљани су ишли да открију Нови свет са идејом да ће тамо моћи да подвуку црту изнад свих својих грехова, и да почну живот друге шансе", каже Анђић.

У тој маси придошлица на латиноамерички континент било је људи и из наших крајева.

"Наших људи има свуда по Латинској Америци и као што рекосте, постоји та стара емиграција, економска...као што је Сицилијанаца највише отишло из Италије тако је и из наше Далмације и Црне Горе...Те дијаспоре још увек има, али то су више њихови потомци, мада ја познајем још неколико њих...", каже Бранко.

Срба и Црногораца има највише у Аргентини и Бразилу.

"Што се тиче српског и црногорског живља, има највише Црногораца, они су смештеми у два готово етнички чиста насеља, једно на западу Аргентине, а друго је врло близу Буенос Аиреса, око 300 км јужно од Буенос Аиреса".

Срби су нарочито присутни и у бразилском граду Сао Паолу који се сматра престоницом јужноамеричке гастрономије.

"Нарочито у Сао Паолу има јака српска дијаспора, стара српска дијаспора, то су све исељеници од пре Другог светског рата и тамо могу да се поједу апсолутно фантастични ћевапи, као да сте у сред Шумадије."

Као рођеног Београђанина, Дорћолца, питали смо господина Анђића, колико је он, као некадашњи новинар и дописник Танјуга из Латинске Америке, али и велики познавалац латиноамеричке књижевности, успео да на том далеком континенту пронађе неку своју утопију, свој Дорћол у Буенос Аиресу.

"Цела моја породица су Дорћолци и тај Дорћол, који је био срце старог Београда или клица једне урбанизације Београда, у време кад је Београд од турске касабе постајао евроски град. Нашао сам потпуно идентичну четврт у Буенос Аиресу који се зове Стари Палермо."

Неизоставно питање за нашег саговорника било је оно о сличностима и разликама између Срба и Аргентинаца, два географски удаљена, али по навикама и менталитету веома сличног народа.

"Ми смо народи за које одлазак после посла са пријатељима на пиће није губљење времена, него је квалитет. Ни ми ни Аргентинци нису под апсолутном доминацијом конзументског друштва", каже Бранко Анђић.

Наш саговорник наставља да живи на релацији Београд-Буенос Аирес, а ми остајео да чекамо нова дела из његове књижевне радионице и повод за занимљиве разговоре.