Уметници су вредни као пчеле, зато живе у кошници

"Ја сам одрастао у уметничком миљеу. Никада нисам знао да ћу једног дана да се бавим сликарством и ликовном уметношћу, међутим, одрастао сам на уметности стрипа. То ме је јако занимало и вероватно обележило моје занимање и за ликовну уметност којом ћу се касније бавити.

У Париз сам дошао деведесетих година, из франкофилне сам породице и франкофоне и остао...то је неки паркури, пут који сам прошао од детињства до данас.

Мој свет који градим кроз уметност је везан за тај неки графизам који је стрип, још као дечак сам почео да цртам географске карте, да се изражавам кроз неке форме које су илустративне...много касније, тај дечачки свет сам претворио у нешто што су географсеке мапе повезане са елементима које су везане за политику, за екологију и тако сам почео да градим свој свет.

Имам срећу да имам атеље у склопу уметничких павиљона који се зове Ларуш, у преводу "кошница". Ови павиљони постоје од почетка 20. века, када је један скулптор, доста имућан, откупио конструкцију једне ротонде, која је амблематична зграда ових павиљона, и то још 1900. са Светске изложбе. Архитекта павиљона је био Гистав Ајфел и скулптор Алфред Буше је дао тај атеље својим колегама на коришћење...и то је један облик мецената, и назвао је ове павиљоне Ларуш (кошница), зато што је сматрао да су уметници вредни као пчеле и његов идеал је била једна уметничка комуна.

Касније, пре Првог светског рата, између два рата, и после Другог светског рата, ту су боравили разни уметници који ће постати познати и који ће обележити модерну уметност као што је Сутин, Шагал, Модиљани, Заткин, касније Леже, дана с још на сцени Ернест Пињон Ернест и они су уметнички обележили ово место", каже Богдан Павловић за РТС.