Најбољи је микс истока и запада

Никола Ракић, са пријатељем Милошем Јовановићем и креативним тимом, крајем године представио је прву штампану 3 Д кућу у овом делу Европе. Основао је иновативну старт-ап компанију пре две године у оквиру чачанског Научно-технолошког парка. Планира да овакве и веће куће производи у Србији и нуди на тржиштима широм света.

Никола је рођен у Швајцарској, где је са породицом живео десетак година.

"Мој деда, како са очеве, тако и са мајчине стране, отишли су шездесетих година. Ја сам рођен 1991. у Швајцарској, у кантону Швиц, тамо сам ишао у основну школу, имао сам много лепо детињство, као "Милка" живот...краве, ливаде, природа, мало место, 10000 становника. Потом смо се 2001. доселили у Србију на очев захтев, што је био огроман културни шок...дуго нисам разумео зашто је донео такву одлуку, али морам бити искрен и рећи да сам јако захвалан што смо се вратили...

Да се нисмо вратили не бих овако говорио српски, а не бих ни разумео шта значи живети на истоку и на западу Европе...спојио сам тај мајндсет, начин размишљања, дисиплину са Запада, а с друге стране енергичност, импулсивност и нека пасија која постоји на Балкану...С друге стране, морам рећи да тај моменат што сам полиглота, ми је отворио невероватан број врата. Говорим течно немачки, чисти, као и дијалекат у Швајцарској, енглески, српски, шпански, учим руски и могу да разумем италијански језик", каже Никола.

Да ли си учио у Швајцарској, у некој школи српски језик?

"Моја мајка нас је увек форсирала ка швајцарском дијалекту немачког, јер га не можеш научити нигде ако не живите у Швајцарској. Причало се и српски апсолутно. Ми смо у Швајцарској, у школи српског језика "Вук Караџић", то никад нећу заборавити, учили песмице, о Светом Сави...важно је не само којим језиком говорите у кући, већ и којим сте окружени, а то је немачки језик на телевизији, швајцарски на вестима, а ту су и пријатељи који су Италијани... и то је доста утицало на моју личност.

Ја сам 2001. пошао у четврти разред, и никад нећу заборавити када сам у семптембру дошао кући и рекао: "Мама, ја сам добио 1 из српског језика". А брат ми је рекао: "Немој да плачеш, и ја сам добио 1 из српског језика"...што није било чудно, био нам је културни шок...почели смо течно да говоримо српски тек у седмом, осмом разреду... требало је 3,4 године да се искристалише језик.

Много сам научио о Србији. И кажем хвала пуно што смо се вратили. Данас не бих био ту где јесам да нисам имао микс једне и друге стране.

Имам своју породицу сада, заљубио сам се 2013. године у девојку из Чачка која живи у Београду. Данас имамо двоје деце, Косту и Бјанку и живимо на релацији Србија Швајцарска, и имамо пуно родбине, поготово са мајчине и очеве стране, који су и дан данас тамо.

Идеја је и да наставимо да живимо на тој релацији, јер бенефит који деца имају да одрастају по целом свету је да имају прилику да виде ширу слику...то је моја жеља. Деца говоре и енглески, Коста је почео да пева и песмице на немачком, Бјанка је још мала, има две године", каже Никола.

Колико си уопште знао о Србији?

"Ми смо живели на релацији Ајнцеден - Параћин. Отац је из Параћина, односно села Доња Мутница, лети дођемо на одмор...Када живиш у дијаспори мало знаш о томе како се живи у Србији. Једно је кад дођете на одмор, донесете картице и новац, а друго је отићи у Дом здравља, послати децу у школу, имати неки проблем и решавати га...ипак је Швајцарска јако озбиљно организована, а и Србији иде све боље...много се побољшало од 2001. године, не бих био ту да није добро за живот", искрен је Никола Ракић.