Српски лет на јапански начин

У Осмој београдској гимназији била је у првој генерацији ученика који су имали могућност да уче јапански језик.

„Некако сам одмалена имала жељу да учим јапански језик. След догађаја је довео до тога да аплицирам, добила сам стипендију и касније схватила да сам уписала авијатичарску академију, која има феноменалну историју, културу...Била је идеја да учим само јапански језик и да останем годину дана. После су ми понудили још две године, добила сам још неке предмете и завршила авијатичарски смер, мада немам неку велику праксу", каже Анастасија.

Анастасији је требало осам месеци да успе да разуме јапански језик и тај период прилагођавања био јој је најтежи. Она и два београдска друга били су једини Европљани у школи. Била је то прилика да упозна Јапанце као топао и дружељубив народ.

„Нису дозволили да се осећам другачијом, мада се ипак разликујемо. Трудили су се да учине да ми та школа личи на дом, да се осећам као код куће", искрена је Анастасија.

Најзанимљивија јој је била сама школа, веома необично место, чак и за Јапанце који су је похађали.

„То је једина авијатичарска школа у Јапану која је поред аеродрома, а ја сам била смештена у интернату, тачније у кампусу...имали смо све што нам је потребно, од кафетерије до дома, соба, сале за физичко, школе су ту, као и факултет, безбол и фудбалски терен...", објашњава Анастасија.

Школска правила налагала су обавезу бављења активностима ван школе, Анастасија се дружила са незбринутом децом, правила змајеве, истраживала будистичке храмове. Требало је одабрати и спорт-кошарка, стони тенис, одбојка или голф?

„Ја сам се бавила кендом, јапанском вештином мачевања. Рекла сам себи, кад сам већ у Јапану, што да не пробам нешто јапанско. Џудо ме је плашио...људи који вичу и ударају се у главу, па ми није изгледао као спорт за девојке...у септембру су ме одабрали за репрезентацију, ишли смо да се такмичимо у Тиват и освојили смо злато", поносна је Анастасија.

Веома јој недостаје Јапан, питамо има ли планова за повратак?

„Сви ми кажу да не затварарам та врата, а ја осећам као да ће увек бити отворена...да ли због тога што знам језик можда одем тамо на мастер студије, можда да радим, а можда и због кенда, видећемо", каже Анастасија за Програм за дијаспору РТС-а.