Чула су се звона наде у ратном Сарајеву

Старешина цркве Свете Тројице у Рипњу протојереј ставрофор Драгомир Убипариповић имао је трновит пут док није стигао до службе у овом храму надомак Београда.

Рођен је у градићу Високо, у Босни и Херцеговин, и своју прву службу започео је у граду Сарајеву, управо у време почетка рата, у бившој југословенској републици.

Отац Драго, како га мештани ословљавају, трагичне дане рата делио је са својим народом, служећи у старој цркви на Башчаршији и Саборној цркви.

Сећања на тешке дане још увек су свеже.

„Сећања су јако жива. Страшно изненађење и шок је свима нама било да обични људи, комшије, које сте сваки дан сусретали, кафу пили, узели су одједном другачији став. А тек страшно изненађење је кад видите да обични младићи, које сте на улицама сретали и миловали погледима, ускачу вам у станове и траже кључеве од аута или узимају друге ствари, говорећи да вама то не треба", описује ратне дане у Сарајеву отац Драго, старешина цркве Свете Тројице у Рипњу.

Како је стање у опкољеном Сарајеву бивало све теже, тако је са српским народом, град напуштало и свештенство. Али, не и отац Драго. Остао је да храбри и теши оне који нису могли или нису хтели да оду.

„То је толико значило народу, да кад би чули црквено звоно, то им је био знак да још има Срба у том делу града...то је била велика утеха, и колико нам је било битно да одржимо богослужбени живот, толико нам је стало да нас нико не омета и да се звонима огласимо...Власти су имале разумевање и нису нам угасили црквени живот...", каже отац Драго.

Не обазирући се на опасност за свој и живот своје породице, отац Драго је несебично помагао свима који су му се обраћали.

„Многи су се обраћали, чак и они који нису никада пришли цркви долазили су тражећи помоћ...неко лекове, неко храну, мада смо је слабо имали...а обраћали су се и они који нису били православне вере, дешавало се да сво млеко дам муслиманској деци која су дошла", каже отац Драго.

Ратне ране су дубоке и сећања су још увек присутна. И отац Драго је свестан да процес обнове поверења, помирења и заједничког живота међу народима БиХ није нимало лак.

„Двадесет четири године је прошло, рођена је једна нова генерација, деца су овде стекла пријатеље, кумства, пријатељства, неки се и оженили, тако да није било могућности, а ни прилике да се врате. Ко се и вратио, није у градски појас...остало је око 10 посто српског становништва у Сарајеву...", закључује отац Драго.

Живети се мора и треба веровати да ће да буде боље.

„Хришћански је вера, нада и љубав. Ми то морамо да практикујемо. Наш задатак је да волимо и непријатеља", закључује отац Драго.