Кад тонеш, сети се да знаш да пливаш

Мајка Олгица и отац Живко Мартинов сина Зорана нису желели, није им био потребан...Међутим, Зоран се није заглавио у прошлости, налик на рану пуну соли, већ је постао добар човек, који уме да даје, да дели, да саосећа...

Мајка га је оставила 1979, у болници у Зрењанину...

„Оставила ме је зато што сам рођен са физичким аномалијама, на горњим и доњим екстремитетима и на горњој усни. Када се породила, потписала је да ме не прихвата, а када су је код куће сестре питале где је беба, рекла је да је беба умрла. Та тишина је трајала 15 година. Отац ме никада није тражио. Оца сам први пут видео у својој 16. години, али издалека, на неких 500 метара, да не изазовем проблеме", каже Зоран.

А шта је осетио?

„Ништа. Само ме је минула жеља, хтео сам да видим ко ми је отац, ништа више...Мајку више не срећем, а и када сам је сретао то нисам знао. Два-три пута сам прошао поред ње, она није имала никакву реакцију. Климнем главом, а она ништа...Зато сам и рекао једном да је то камена жена. А када ме је сестра питала, када би је други супруг избацио из куће, а да сам ја у ситуацији да је примим, да ли бих прешао преко свега и примио је...одмах сам рекао да. Примио бих је, без обзира шта је све направила, примио бих је...такав сам...", искрен је Зоран.

Живео је у десетак домова, оперисан 14 пута, око њега у болници само белина, која по много чему наликује на тишину, ни гласа од родитеља...

„Не знам шта бих питао мајку...нисам о томе размишљао...можда да ли је икада помислила шта ја радим, где сам...Једна од битних ствари у мом животу је волонтеризам, да кад год могу помогнем свакоме коме је било каква помоћ потребна. То је нешто што ми не дозвољава да се враћам у прошлост и да било коме нешто замерам. Мој мото је да кад кренеш да се давиш, да тонеш, сети се да знаш да пливаш...све иде из главе", закључује Зоран.