Уметност живљења

Они су, напросто, преточени једно у друго. Обоје су текстилни инжењери, сада већ у пензији, а упознали су се пре више од 45 година у Београду.

„Било где да је путовао по свету, секретарица је морала да организује повратак преко Београда", објашњава Зорица Кондота време када се рађала њихова љубав.

Венчали су се у Тревизу, имају сина Бруна и кћерку Лизу који врло добро говоре српски, и унука Матеа. Они не живе једно поред другог, већ једно с другим.

„Увек лептириће осећам, од среће и љубави", искрена је Зорица Кондота.

И то љубави поштеђене хабања. За њих добар брак чини коктел толеранције, стрпљења, компромиса са обе стране. И сваког пролећа више пута ђурђевак за Зорицу...

Пошто је госпођа Кондота наша и господин Кондота се осећа исто-као да је наш! Роберто често каже моја Италија и моја Србија, за њега је Калемегдан чаробно место, шљивовица пиће без премца, Смрт мајке Југовића најлепша епска песма, Стефан Делански његов омиљени владар из династије Немањића...Ћирилица је писмо које изузетно цени. На познавању српске историје и културе многи би му позавидели, а многе би и постидео.

Недавно је господин Кондота био и на пријему код председника Николића. Већ се 44 године пита зашто Срби Италијане зову Жабарима. Вероватно, каже, јер Италијани једу жабе. И он их једе, као и пужеве.

Зорица и Роберто често бораве у Београду. Живе у стану зналачки намештеном, свећњаци су им заједничка страст, а Роберто има збирку старих, вредних мапа и крстова, слику на свили са ликом Михајла Обреновића из 1868. године. Имате утисак да сте у музеју вредних уметнина...а гледајући Зорицу и Роберта схватите да је свака срећа једно ремек дело, коју су они успели да створе и сачувају.