Портрет једног уметника

Балет је за мене био мој живот. Дао ми је крила, остварио неке снове, и више него што сам могао да се надам, одвео ме из наше Србије у Швајцарску и Канаду, дао ми каријеру, толико дугу и плодну... Не знам ни како да опишем сву радост и понос за све што сам постигао.

Мене су научили да поштујем ову уметност, да је бити уметник један диван поклон, али га не може свако искусити. Ја сам до последњег дана давао све од себе и зато успешно играо све до своје 45. године. Опроштај је био диван, био сам на сцени, окружен својим драгим пријатељима, позориште је било пуно на моју велику радост, као и моја фамилија и моја професорица код које сам завршио балетску школу у Новом Саду, која је дошла у Канаду и опростила се са мном.

Бићу строг педагог јер не могу да лажем младе уметнике. Мислим да на сцени не може да се лаже, на сцени је само истина. Нећу им наметати своје идеале, стил и укус, већ ћу им помоћи да буду најбољи што могу у том тренутку.

Људско тело разумем у потпуности. Уметничка фотографија је мени била много драга, јер док сам био играч осећао сам да немам своју индивидуалност и глас, већ сам био инструмент кореографа и директора и партнера. Сада, када сам уметнички фотограф, то је један интиман процес, од зачећа до извршења, када су те фотографије на зидовима галерије. Када радим фотографије, јако пуно сликам, то је серија од 1000 до 1500 фотографија са једном особом...покушавамо да нађемо тај моменат перфекције, линије тела, изражаја,таме и светла, истинитости у тој особи...

А зашто је отишао из Србије?

Док сам тражио посао, осетио сам да нисам потребан, да ме нису требали овде...

Само једном је играо на сцени у својој земљи...

Јако ми је тешко у срцу, питали су ме да ли је тачно да ја нисам хтео да дођем што је апсолутно нетачно

Мој дом је у Канади, мене су Канађани прихватили, поштовали и волели, веровали у мој таленат и квалитет.

Младом уметнику немојте дозволити да буде несретан, незадовољан и да оде....