По рецептури старих мајстора

Тек да пробаш ратлук са орасима, ружом, шљивом, наранџом, кокосом, медом - направљен је у јединој, скоро сто година старој, занатској радионици. Како овде лепо мирише! Само да знате. У Београду слаткиш се прави као и пре Другог светског рата - ручно, без трунке хемикалија. Зато траје дан-два.

"Шећер, вода, кукурузни скроб - то се кува. То је дедин рецепт. Он га је наследио из раних 20-тих година. То је нама деда оставио у аманет. Тако мора да буде и тако га правимо", каже Живорад Босиљчић.

Све је почело када је Бранислава Босиљчића наследио син Владимир, напустивши фирму у којој је радио као машински техничар. Касније су посао преузели његови синови, Живорад и Бранислав.

,,Као дете сам почео да помажем оцу, јер велика је ствар када кажете својим другарима у школи да вам отац прави бомбоне и да сте сваки дан окружени бомбонама. Наравно, да их волимо и грицкамо. У овом послу смо од малих ногу", додаје Живорад.

Кажу да је овај ратлук бољи од турског. То не знамо, али топи се у устима, купци га понесу на пут и у Аустралију, и у Канаду и да су га пробале и Хефнерове зечице. Босиљчићи су ушли и у уџбеник за трећи основне као успешне занатлије старог заната са старим алаткама.

,,Председник Путин је пробао наш ратлук када је био на Светој Гори. То је за нас велика част", хвали се Живорад.

Праве се овде и карамеле што миришу на млеко, шећерлеме, лилихипи разливених боја, тврде бомбоне обавијене кристалима шећера и швалерске бомбоне. Миришу на нану, лимун. Зашто швалерске? Пустите машти на вољу.

,,Моја деца и деца мог брата ће наставити овај посао," рекао је за крај Живорад.