Православље на југу Африке

Интервју са оцем Пантелејмоном, старешином Цркве Светог Томе у Јоханезбургу,  који већ годинама уназад ужива велику подршку у Српској Православној Цркви због залагања и неуморног рада за добробит Српске Православне Цркве и српског народа, а нарочито чланова српске заједнице у Африци, објављен је  у најновијем издању званичних новина Српске Патријаршије у Београду, листу "Православље".

Архимандрит Пантелејмон Јовановић, једини српски свештеник на тлу афричког континента и једини мисионар Српске Православне Цркве у Африци, старешина је Цркве Светог Томе у Јоханесбургу, у Јужноафричкој републици. Отац Пантелејмон је рођен у Чачку 1974. године, ступио у Манастир Дечане 1996, а замонашен у манастиру Црна Река 1998. године. Од децембра 2002. године, благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла постављен је за старешину Цркве Светог Томе у Јоханесбургу, јединог српског православног храма на афричком континенту и представник је Српске Православне Цркве на територији Александријске Патријаршије. Ова црква, сазидана 1978. године, јединствена је у православном свету због тога што се у њој служи на антиминсу са потписима двојице архијереја.

Православље у Африци

Отац Пантелејмон о мисионарским настојањима и положају Православне Цркве у  подсахарској Африци каже:

"Територија целокупног афричког континента се налази под канонско-јурисдикцијском влашћу Александријске Патријаршије коју је основао у првом веку свети апостол и јеванђелист Марко. Данас, Сабор Архијереја Александријске Патријаршије броји двадесет седам архиепископа, мирополита и епископа и они живе и раде у свим државама афричког континента. Територија појединих архијереја се простире на неколико афричких држава. Два архијереја и око стотину свештеника су из редова локалног афричког становништва. Сви архијереји, на челу са Патријархом Александријским, Његовим Блаженством Г. Теодором Другим, се апостолски труде у својим епархијама да оснивају парохијске заједнице, граде храмове, организују веронауку, духовне центре, крштавају, рукополажу, граде школе и имају пријатељске односе са локалним властима. Последњих девет година сам сведок тог мисионарског рада у Јужној Африци и осталим подсахарским земљама (Замбија, Зимбабве, Боцвана, Мозамбик...) И заиста се треба одати велико признање Синоду, Сабору и клиру Александријске Патријаршије."

Отац Пантелејмон је говорио и о православним заједницама у Африци и богослужењу на неком од аутохтоних језика афричких народа:

"Постоји богословска школа коју је основао Кипарски Архиепископ Макарије у Најробију (Кенија) и у тој школи се школује већина будућих свештеника Африканаца (код нас у Јоханесбургу су тројица афричких православних свештеника били полазници те школе). Најбројније православне заједнице локалног афричког становништва се налазе у централној Африци: Танзанија, Конго, Заир, Уганда, Кенија. Лепа традиција да Светогорци долазе на афрички континент у мисију, одржала се до данашњег дана. На последњем заседању Светог Архијерејског Сабора Александријске Цркве, изабрана су два Светогорца за нове Архијереје на афричком континенту и уопште, увек се у Африци налази значајан број свештеника, монаха и монахиња из Грчке и са Кипра који помажу у мисионарском раду. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега."

О присуству Српске Православне Цркве у подсахарској Африци и будућим плановима отац Пантелејмон је рекао:

"Српска Православна Црква је једино присутна у Африци кроз Црквено-школску општину Свети Сава и храма св. апостола Томе у Јоханесбургу. То присуство је омогућено сестринском љубављу, разумевањем и благословом Александријске Патријаршије. Најбројнија српска заједница у Африци је у граду Јоханесбургу и указала се реална потреба и жеља да наши Срби имају свој храм, богослужења и свете тајне на српском језику. Постојали су покушаји да се оснују мисионарске парохије у Кејптану И Габорону (Боцвана) где такође живи око стотину породица, али су ти покушаји били импровизовани и без сагласности надлежних локалних црквених власти тако да нису могли ни бити реализовани. Лично сматрам да би у будућности српски свештеници требало да опслужују и духовно брину о храму и парохији које већ имамо и да се са благословом црквених власти придружују и учествују у мисионарским активностима у другим областима заједно са локалним свештенством, а такође са благословом могу путовати и обилазити српске заједнице и у Кејптауну, Габорону, Лусаки, Харареу...у зависности од жеља и потреба. У свим овим местима постоје већ православни храмови или су изградњи.

Када се седамдесетих година прошлог века повећао број Срба у Јоханесбургу, појачала се и жеља и потреба за местом заједничког окупљања и молитве. Драгомир Поповић, бизнисмен из Јоханесбурга купио је два хектара земље и препоручио члановима наше заједнице да се на том имању сагради храм. Већина Срба је невољно прихватила овај предлог јер се имање у то време налазило далеко ван града. Народ је сакупио новац да се земљиште откупи и започело се са изградњом храма који је завршен 1978. године. После политичких промена у Јужној Африци, пада апартхејда и успостављања демократије, црначко становништво је похрлило у централне делове града, а белци су почели да насељавају северне делове у правцу Преторије. До данас се град значајно проширио, тако да се сада наше црквено имање налази на једној периферији која је најелитнији део Јоханесбурга. Показало се да је Поповић био вођен Божијом руком и прави визионар, и да по речима св. Јована Кронстатског, „нема ништа случајно под капом небеском"."

О односима са Александријском Патријаршијом каже:

"Односи са Александријском Патријаршијом у периоду од 1996. до 2001. године нису били задовољавајући. Постоје у архиви наше Патријаршије многобројни документи који сведоче о томе. Ситуација је била толико незавидна да су, по сведочењу једног од секретара, запослени у кабинету Његове Светости, на сам помен Јоханесбурга знали да долазе лоше вести и проблеми. Неспоразум је настао због неприхватања јурисдикцијске власти Александријске Патријаршије, од стране чланова Црквеног Одбора и свештеника из Јоханесбурга. Данас је потпуно другачије. И без теолошког образовања, брзо сам схватио да је најприродније имати братске односе са црквеним властима на територији Александријске Патријаршије и међусобно поштовање. Са локалним архиепископима имам најблискију сарадњу, а веома сам близак и са Његовим Блаженством Патријархом Александријским Г. Теодором који је већ два пута био у посети српској парохији у Јоханесбургу, а небројено пута смо се срели, молили Богу заједно и разговарали у осталим местима наше Архиепископије."

О сарадњи јоханесбуршке црквене заједнице са Амбасадом Републике Србије у Јужноафричкој републици, Министарством вера и дијаспоре Републике Србије и српским националним организацијама, отац Пантелејмон је рекао:

"Нека врста формалне сарадње са Амбасадом постоји али она би могла и морала бити пуно боља и на много узвишенијем нивоу него што је то био случај до сада. Примери одличне сарадње су Амбасаде Русије, Грчке и Кипра са својим свештенством у Јоханесбургу. Имамо вредну и значајну сарадњу са српским Министарством вера и дијаспоре са надом да ће се у будућности та сарадња још више развијати и да ће бити препозната непроцењива вредност и значај коју Црквено-школска општина Свети Сава има за чланове српске заједнице који живе на афричком континенту. Имамо пуно контаката са медијима у Републици Српској који често прате дешавања и активности у нашој Црквено-школска општини и заједници у Јужној Африци, а такође имамо сарадњу и са великим бројем патриотских организација у Србији које су већ одавно препознале значај који има Српска Православна Црквено-школска општина у Јоханесбургу за српски народ у Африци.

Отац Пантелејмон је говорио и о необичности повезаној са освећењем храма светог Томе у Јоханесбургу и црквеном антиминсу са два епископска потписа као сведочанству блискости и братске љубави између Српске и Александријске Патријаршије:

"То је управо био догађај који је посведочио да са искреном братском љубављу и вером у истину и правду, нема шта се не може добро и душекорисно учинити на општу корист. Када сам 2002. године стигао у Јоханесбург, убрзо сам сазнао да, стицајем разних околности, храм ни после више од двадесет пет година није освештан. Наравно да ми је то била најважнија тема разговора по мом повратку у Србију на први годишњи одмор. Приликом неформалних разговора у нашој Патријаршији, добијао сам савете да је можда боље ту тему и не помињати имајући у виду недавне неспоразуме које смо имали са Александријском Патријаршијом. Нисам се мирио са таквим приступом јер сам знао и осећао да није добро да наш храм не буде освештан. Коначно сам разговарао са Патријархом Павлом о томе и добио благослов за освећење храма уз савет да се пронађе епископ који би дошао у Јоханесбург и обавио чин великог освећења храма. Отишао сам на Цетиње и одмах добио потпуну подршку Митрополита Амфилохија уз обећање да се он прихвата по Патријарховом благослову да дође и освешта храм у Јоханесбургу. После размене званичних писама и благослова између Српске и Александријске Патријаршије, Митрополит Амфилохије је у пратњи оца Небојше Тополића, стигао у Јоханесбург и заједно са надлежним Митрополитом Серафимом освештао храм на дан црквене славе. Велики број наших људи се окупио и атмосфера је била величанствена, какву не памте чланови српске заједнице у Јужној Африци. Нарочито је тих дана била изражена љубав и гостопримство Митрополита Серафима према нашем Митрополиту Амфилохију. У току чина освећења храма, у моменту када се потписује антиминс за свети престо, између два православна Митрополита је настало пребацивање оловке из руке у руку. Митрополити су међусобно чинили већу част један другом, док се на крају са дирљивим међусобним уважавањем и љубављу нису сагласили да обојица потпишу антиминс, тако да смо добили антиминс са два потписа који је (уместо бојазни каква ће бити реакција Александријске Патријаршије на нашу молбу) јединствено и трајно сведочанство о духовној блискости две Патријаршије." 

Школа "Свети Сава" у Јоханесбургу и сиротиште Свети Сава Српски 

О школи „Свети Сава" у Јоханесбургу и афричком сиротишту "Свети Сава Српски" отац Пантелејмон каже: 

"Српском школом "Свети Сава" се сви заједнички поносимо. Школа је била једна од ретких ствари која је недостајала нашој Црквено-школској општини. Коначно, пре две године, захваљујући ентузијазму наставнице Виолете Мариновић која волонтерски обавља свој посао и благодарећи техничкој и логистичкој подршци наше Црквено-школске општине, школа је започела са радом на дечји празник Врбице - Лазареве Суботе. Почетак рада школе су благословили тадашњи заменик Српског Патријарха, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ Атанасије (Ракита). Писмену подршку су дали и министри просвете и дијаспоре уз обећање да ће конкретно помагати рад школе. Од ове године ћемо започети и са часовима веронауке у нашој школи. Имајући у виду реалне потребе и број Срба, за сада нисмо задовољни одзивом родитеља али чврсто верујемо да ова школа има велику перспективу и потенцијал и да се по сваку цену мора одржати њено постојање. 

Оснивачи сиротишта "Свети Сава Српски" су православни свештеник Фрументије и попадија Евгенија. Они су Африканци из Северног Суту племена. Били су у духовној вези са покојним архимандритом Назаријем (коме је мајка била Српкиња) и одатле идеја и благослов да сиротиште понесе име Светог Саве. У сиротишту се тренутно налази око тридесеторо деце узраста беба од 1. месеца па до 20 година. Деца су из Јужне Африке, Зимбабвеа, Бурундија... Попадија Евгенија је основала сиротиште 1982. године када је схватила да има дар од Бога да пружи љубав и да се брине о незбринутој деци. Она је 1999. године завршила званичан државни курс за старање о деци и добила диплому. Сиротиште је званично регистровано 2004. године. До сада је преко стотину деце прошло кроз ово сиротиште. Последњих година сам редовно у сиротиште водио српске епископе који су нам били у посети и чини ми се да је на све њих управо посета овом сиротишту остављала најснажнији утисак. " 

Увек се може боље 

Интервју са оцем Пантелејмоном завршен је причом о трансформацији црквеног имања и Црквено-школске општине у последњих десетак година:

"Заиста је пуно урађено последњих девет година и када бисте комплетан број "Православља" посветили нашој цркви у Африци, не би било довољно места да се објаве сви годишњи извештаји. Најосновније је да су људи полако почели да долазе у цркву, да уче о вери, посту, молитви, исповести, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1000 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима: информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација далеко боља, црквено имање преображено, унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана српска школа Свети Сава, уведена традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој, благослову наших духовних вођа и нашим вредним парохијанима - верницима, људима добре воље који помажу наш свети храм и доприносе на било који начин напретку наше Црквено-школске општине Свети Сава у Јоханесбургу.  Тамо где ми још увек нисмо способни или се недовољно трудимо (а желимо најбоље), Бог надокнађује наше немоћи и помаже нам, ако се ми искрено трудимо и са вером у Бога и љубављу према роду и отаџбини радимо."