Исплати ли се радити?

Зло време је завладало. Посла све мање, плате све слабије, а и стандард рапидно опада. Људи су принуђени да се сналазе како знају и умеју - раде додатне послове, купују на распродајама, одричу се свега што није неопходно.

Поред оштрих мера штедње, Аустрија је остала земља са изузетно хуманом социјалном политиком. О томе сведоче давања незапосленима и различити видови помоћи који осигуравају какво - такво преживљавање становништва.

Међутим, управо та хумана компонента друштва омогућава калкулисање, проналажење рупа у закону и злоупотребу државних пара. Саговорници магазина Козмо, чија су имена и презимена позната редакцији, отворено су говорили зашто им се не исплати да траже посао.

Више уштеде кад не раде

Рада и Нико имају троје деце школског узраста. Сви су одлични ученици, па родитељи настоје да им обезбеде што боље услове живота. То им није лако јер је отац породице без посла већ четврту, а мама другу годину.

„Ја сам возач, а супруга је радила у болници, у продавници и фабрици. Кад сам остао без посла, нисам помишљао да тако дуго нећу наћи нову фирму. Како сам био пријављен на ниску плату, од АМС сам добијао око 1.000 евра, па са месечним примањима моје жене од 1.100 евра нисмо могли да преживимо, иако добијамо и дечји додатак. Кад је и она добила отказ, мислили смо да ћемо сасвим потонути", започео је причу господин Нико.

Ускоро је конструкција за нормално функционисање направљена и ова петочлана породица живи сасвим пристојно. Захваљујући програмима за збрињавање незапослених, али и економисању домаћице, деци ништа не недостаје.

„Муж и ја добијамо помоћ (Notstandshilfe) - он 900, а ја 800 евра. Дечји додатак (Kinderbeihilfe) месечно износи 630 евра, а додатак за плаћање стана (Wohnbeihilfe) је 150 евра. Немамо право на социјалну помоћ (Sozialhilfe) јер нам је аутомобил 'млађи' од 10 година. Дакле, загарантована месечна примања су нам 2.480 евра. То је довољно за подмиривање рачуна и скромни живот, па радимо на црно кад год се укаже прилика", објаснила је домаћица.

Сасвим искрено наш саговорник нам је испричао да је током целе прошле године радио као возач и зарађивао око 2.000 евра месечно, а његова супруга кућни буџет допуњава са 200 до 300 евра сваког месеца.

„Био сам пријављен на 10 сати седмично, што закон дозвољава, а остатак новца ми је исплаћиван на црно. Остављали смо на штедњу позамашну суму јер смо претпостављали да то неће предуго трајати. Верујте, ко год ме је у току туристичке сезоне звао да радим, ја сам прихватао, али се исплатило", отворено прича господин Нико.

Штедети се може на више начина, о чему сведочи ова породица, а улога жене је ту незаменљива.

"Како сам углавном везана за кућу, имам времена да пратим снижења цена и да плански купујем. То се посебно односи на животне намирнице. Кувам сваког дана, сама печем хлеб, правим пите и све оно што је добро и здраво за моју породицу, а јефтиније него кад се купује на брзину. На тај начин се уштеди позамашна сума новца", открива своје мере штедње породична министарка финансија.

Фиксни месечни трошкови породице нису мали: станарина је 580 евра, струја 140 евра квартално (47 евра месечно), грејање 120 евра свака два месеца (60 евра месечно), интернет, ТВ и фиксни телефон 25 евра, 4 мобилна телефона 80 евра. Укупно је то 792 евра, а кад се томе дода одржавање аутомобила (гориво и осигурање), градски превоз, одећа, храна, повремене оправке у стану, трошкови за школу и још низ других расхода, испада да фиксна примања од 2.480 евра таман могу да поткрпе основне потребе.

Све што зараде на црно се штеди. Кад почну да раде, очекују да ће супруг зарађивати 1.700 до 2.000 евра, а супруга највише 1.100 евра, а имаће и дечји додатак. Дакле, биће то сума од око 3.500 евра, а скоро толико сакупе и сада. Кад се све израчуна, поставља се оправдано питање  да ли им се рад исплати?

„Ми нисмо срећни што смо без посла и не поносимо се овим својим математичким умећем. Важно нам је само да запослење нађемо истовремено јер, уколико ради само једно, умањиће се Notstandshilfе оног другог, а изгубићемо и право на Wohnbeihilfe", објашњава овај брачни пар.

Живот "цара Ралета"

Рале му је име измишљено за потребе репортаже, а Цар га зову јер он за себе каже да живи као цар. Има 54 године, а последњих 17 не ради.

„Дошао сам у Беч из Србије након завршене основне школе јер ми је ту живела мајка. Одмах сам почео да радим најтеже послове у ресторанима, фирмама за чишћење и на градилиштима. Смучио ми се тада посао за сва времена, али сам некако гурао. Оженио сам се млад, добио двоје деце и радио од јутра до сутра. Брачна идила је завршена разводом, деца су била са мајком, а ја сам одлучио да се мало одморим од посла... и тај одмор траје већ 17 година", сасвим сталожено прича Цар.

Средио је Рале свој живот по принципу - колика ти је поњава, толико се испружи. Од АМС добија Notstandshilfе око 760 евра и тврди да му је то довољно за безбрижан живот.

„Имам мали станчић који месечно плаћам 89 евра. У њему немам топлу воду и купатило, а тоалет ми је на вањском ходнику. Купам се у јавном купатилу, а понекад одем на базен. Веш перем у вешерају. Немам гријање у стану, а кад је баш јако хладнно, укључим на кратко радијатор", каже Рале.

Штеди се за старе дане

Госпођа Нела (52) не ради од како се развела, тј. већ осам година. Поред Notstandshilfe, ради помоћне послове у једној канцеларији и чува децу у вечерњим сатима и викендом. Скупи се тако лепа сума новца.

„Од АМС добијам 25 евра дневно. Пола радног дана запослена сам, на црно наравно, у једној породици, где идем у куповину, припремам ручак, чистим и пеглам. За све то добијам 600 евра месечно. Чим завршим те обавезе, одлазим у једну канцеларију, што ми доноси додатних 650 евра. Кад се све сабере, моја месечна примања су 2.000 евра, што је за мене јако пуно новца", прича Нела.

„У младости сам веровала да ће мој брак трајати и да ми је старост обезбеђена. Сад знам да ћу добијати само минималну пензију од које нећу моћи да живим. Кад бих сада имала посао, не бих могла ништа да уштедим, а основица за пензију се не би битно повећала, па штедим сваки еуро за старе дане", закључила је ова дама.