Радмила Хеј са шпица Африке

Радмила Ристић је рођена 12. октобра 1920. године у малом месту Куршумлија у Топличком крају у Југославији (како се тада земља звала). Отац Мирко био је послован човек - трговац, који је умро пре него што се она родила. Радмилу и њене две старије сестре одгајила је мајка Персида у фамилији где су биле и две тетке - жене јаке воље као и ексцентрични ујаци и живахни рођаци.

Старији чланови породице живели су под отоманском окупацијом и многи културни утицаји из тог периода могли су се видети у њиховом начину одевања и исхрани. Лета проведена у Куршумлији, за децу су била дивно време, могли су да трче по шумама и ливадама, да беру орахе, дивље јагоде и печурке. Пазарни дан је представљао посебно славље, како за децу тако и за одрасле. Био је то дан када је путујући гуслар певао народне песме о храбрим српским витезовима и ратницима у духу древне традиције Хомерове Илијаде и Одисеје. Радмила би о томе говорила својој деци пре спавања.

Током зима са дубоким снегом, ситну децу је требало носити до школе кроз снег до појаса. Децу би на раменима носили момци који су радили на имању. Од хладних зима бранили су се уз ватру која је пуцкетала на огњишту и топле паприкаше.

Тада је Радмила напунила дванаест година, њеним сестрама је било потребно средње образовање тако да се породица преселила у Београд. Радмила је ишла стопама својих сестара и почела да студира економију. Њене студије прекинуо је други светски рат, али су девојке чувале своје знање енглеског језика читајући једна другој романе сестара Бронте. У тим тмурним данима често су се због недостатка хране за вечеру „служили Оркански Висови".

Тешка ратна искуства, укључујући и њено хапшење од стране Гестапоа охрабрили су Радмилу да крене за својим сестрама у Енглеску. Радмила је побегла у јулу 1945 године. Поручник Шугеркранц из Јужноафричке 44. ескадриле извео је авионом из Београда. Та ескадрила је летела за Београд и назад носећи помоћ за партизане. Поручник Шугеркранц је могао да је обавести само неколико сати пре лета . Прерушена у механичара одведена је до авиона где су је сакрили испод кабине. У тим скученим условима је чучала сатима пре него што је авион одлетео за Бари.

Много деценија касније када је ескадрила одликована 16. новембра 1968 године, Радмила и њена породица су позвани да присуствују церемонији.

Током свог боравка у Барију у 139. ескадрили упознала је згодног поручника британског краљевског ваздухопловства (РАФ) по имену Франсис Мајк Хеј. Венчали су се у Српској православној цркви у Лондону 1946. године. Њена сестра Драгица и њена рођака Мила су живеле у Лондону, али Радмила никад поново није видела своју мајку и старију сестру.

Током рата Радмила је оболела од туберкулозе и њен супруг је одвео у своју земљу у Јужну Африку. Настанили су се у Јоханесбургу у којем се због високе надморске висине и сувог ваздуха Радмила опоравила. Њихово прво дете Франсис Мирко рођен је 1947. а затим им се родила кћи Ен Персида.

У првим годинама после рата много Срба је дошло у Јоханесбург, а Хеј, прави енглески џентлмен научио је српске обичаје током поздрављања. Не љуби у образ једном, двапут, већ три пута! Уз супругу која је волела да игра и кува наговорили су га да игра коло, једе пуњене паприке и добош торту, која је омиљена у породици, и да се крсти у Српској православној цркви. Деца су крштена у православној вери, а Радмила је била врло побожан верник Српске православне цркве.

Док је Радмилин супруг стицао свој углед у свету рударства и поморства, она је водила своје домаћинство, подизала децу и живо се занимала за посао свог супруга. Била је активна у многим добротворним активностима, као што је помоћ гладној деци и напуштеним животињама. Сећање на глад и смрт њеног белог теријера, Џени, током другог светског рата никада није избледело.

Посао њеног супруга водио је у многе лепе, фасцинантне афричке земље и породица је проводила доста времена у Мозамбику, Малавију и Боцвани. Прва ствар коју би Радмила урадила у некој новој земљи је да посади башту са поврћем и лековитим биљем.

Радмила је 1980. године остала удовица и наставила да живи у Јоханесбургу, окружена својим омиљеним књигама, Библијом, класичном грчком литературом, руским романима и књигама српске поезије и историје. С обзиром на свој дар, страсно се посветила плетењу, хеклању и таписерији. Када је била у посети својој родбини у Енглеској њен син, снаја и унуци добили су на поклон ручно израђене џемпере, капуте, капе, женске рукавице и шалове.

Умрла је у 90. години, 5. јануара 2011 године у Јужној Африци, њеној новој отаџбини. Као и са многим другим људима који су преживели све преокрете које донео други светски рат и њен живот се радикално променио. Постала је део бројне српске дијаспоре. Увек је у сећању чувала своју вољену Србију док је са ентузијазмом започела свој нови живот на шпицу Африке.