Нестајање једне заједнице - уживо

Од деведесетих у Бразил је из бивше Југославије стигао знатан број професионалаца. Већина се уздигла у сам врх у својим областима, али се тај резултат не види као и достигнуће заједнице, јер ње нема. За заједницу је потребна и матица, а матица у случају Срба, па и осталих "наших народа и народности", не постоји. Или не мари.

Култура Бразила је дошљачка. Ко год је долазио садио је ту нешто своје. Нешто је хватало дубљи корен, нешто није. Зависило је највише од оних који су долазили, од њиховог броја, организованости, инвентивности. Када видите шта су, на пример, донели Јапанци који су практично поставили пољопривредни систем, а Бразил је данас светска пољопривредна сила, не можете да се не запитате шта смо ту ми посадили. То "ми" може да се дефинише и као уже као Срби, и шире као "сви наши народи и народности". И у једном и у другом случају резултат је мање-више идентичан - не види се скоро ништа, бар не на површини.

Односи с матицом

Србија своје исељенике којих је уврх главе неколико хиљада, а који су у међувремену махом стекли и бразилско држављанство, третира као и све друге странце. Онима који су прва генерација амбасада није у стању да изда нове пасоше пошто нема одговарајућу машину, па им наплаћује визе, јер они кад иду у Србију путују са бразилским пасошима које су у међувремену стекли. Деци српских исељеника, којима се држављанство и пасош често ускраћују, уредно се и без икаквог попуста наплаћују визе.

Југославија још "постоји"

Југословени, одакле год да су и ма колико да су били идеолошки и национално екстремни по доласку, само генерацију или две касније углавном су утопљени.

Као Југословени, док је Југославија постојала, још су донекле и били видљиви као заједница. О томе на свој начин сведочи и први споменик Титу изван Југославије који је у Кампинасу, једном од економски најразвијенијих градова Бразила, на сат времена од Сао Паула, подигнут иницијативом југословенских исељеника из државе Сао Пауло, махом Хрвата, који стоји у непосредном комшилуку Џона Кенедија.

Деведесетих је уситњавање ионако релативно мале заједнице учинило скоро потпуно невидљивим. Могло би се рећи да је невидљивост чак институционална. Кад дођете у Федералну полицију да продужите визу, или ако хоћете да преноћите у једном од хостела ‘‘Че Лагарто'' (реч је о најпознатијем хостелском ланцу у Бразилу), на листи земаља коју компјутер нуди опција Србија, Хрватска или Босна не постоји. Постоји само Југославија.

Једна млада професорка из Сао Паула ми је испричала како је прошлог лета имала проблем да од факултета добије новац за путне трошкове за конференцију у Србији - јер администрација Универзитета Сао Паула Србију није имала у компјутеру, па самим тим није могла ни да одобри паре за пут!

Неколико хиљада или десетина хиљада Бразилских Срба, Хрвата и осталих "наших народа и народности" чак ни у збиру не добацују до статистичке грешке. Толико их је мало да се када причате српски (или српско-хрватско-босанско-црногорски, свеједно) у двадесетмилионском Сао Паулу осећате као да комуницирате неким тајним кодним системом. Ни онима који се интересују и нешто знају није лако објаснити одакле долазите. Србија и Херцеговина? Мало где као у огромном Бразилу можете уживо да гледате нестајање једне заједнице. И то своје.