Шта ћемо са квалитетом слике и тона

Дигитализација слике и звука, која се збила последњих деценија 20. века, омогућила је да слика и тон постану квалитетнији, а њихова обрада креативно богатија. Међутим, овај напредак је довео и до неких неочекиваних обрта. На једној страни неки љубитељи музике одбацују савршено верне снимке компакт дискова због њихове наводне "асептичности". На другој, долазак дигиталне технике доводи, парадоксално, до неразумљиве регресије у понуђеном квалитету доживљаја, али и до неочекиваног пада захтевности публике. Изгледа као да смо се одједном уплашили тако добрих слика и звукова те смо брзо побегли натраг у сигурнији свет људске несавршености.

Све ово може изгледати као одвећ строг суд, али погледајмо само неколико најочигледнијих примера овог новог правца обрнутог развоја.

Дигиталне технологије допуштају да се знатно рационалније користи расположиви фреквентни спектар јер се кроз један канал, који је до сада служио за пренос једног телевизијског програма, може пренети више програма у којима су дигитални слика и звук компримовани. Међутим, сувише често економски разлози наводе емитере да убаце максимум различитих програма у један канал те подвргавају слику и тон сваког од њих превисоком степену компресије. Услед тога, током емитовања, технички критичне слике проузроковаће на пријемној страни повремено замрзавање слике или њено претварање у низ мањих или већих квадрата. Чини се да у данашњем свету занемаривања квалитета овакву појаву више нико не сматра сметњом за коју би емитер мора да се извини гледаоцима.

Један наш новији дигитални телевизијски канал показује толико одушевљење за свој лого (истина, "инспирисан", да не кажемо присвојен од Луча Фонтане) да њиме скоро непрекидно прекрива једну петину емитоване слике.

Дигиталне обраде слике и тона имају различита трајања, па су времена проласка тих сигнала кроз продукциони комплекс различита што доводи до асинхронитета, до непоклапања говора и говорникових покрета усана. Да би се повратио синхронитет потребан је пажљив и посвећен рад добро обучених професионалаца, али, логика минимализације трошкова и максимализације профита, води ка неминовном закључку да те "додатне" трошкове треба избећи, тако да сваког дана на нашем екрану гледамо ликове који "говоре поред својих усана" и опет нико не сматра да то заслужује било какво извињење крајњим корисницима.

Истина, и ти крајњи корисници дају свој немали допринос оваквом стању. Прелазак на нове танке екране уводи у наш дом пријемнике код којих се ширина и висина екрана односе као 16:9, што одговара новом, надолазећем, стандарду телевизије високе дефиниције. Међутим, упркос томе што је 90 одсто данашње телевизијске понуде још увек у старом стандарду код кога је однос страница слике 4:3, већина корисника подешава свој пријемник на широку слику, ваљда по логици "палтио сам за цео екран па ћу цео и да користим". При том, нимало их не чуди што тако здепасти и дебељушкасти спортисти успевају брзо и елегантно да се крећу по стадионима широм света а прија им што ни манекенке нису више тако витке као што су некад биле.

Колико ће дуго трајати ова шизофрена ситуација у којој дигитална технологија омогућава да се развију системи са седам пута више линија и десет пута више канала окружујућег звука но што нуде данашњи стандарди, а да се истовремено на постојећим телевизијски каналима у ударно време емитују снимци чијег би се квалитета постидео и аналогни VHS магнетоскоп? Када ће крајњи корисници поново постати критички настројени и захтевати да им се испоручују висококвалитетни слика и тон, али и подешавати а не раздешавати своје пријемне уређаје како би у пуној мери уживали у том квалитету? Тешко је одговорити на та питања када видимо да се квалитет доживљаја дистрибуираних живих слика толико смањио да му је у енглеском говорном подручју име спало на три слова - QoE скраћеница од "Quality of Experience".