Пројекат дигитализације у Словенији

После тога, Словенија је објавила међународни тендер за оператора другог мултиплекса. На овај тендер су се пријавиле три компаније из Луксембурга, Аустрије и Норвешке. Тендер је добила норвешка компанија "Норкринг", која је била обавезана емитовати најмање осам телевизијских канала који поседују словеначку лиценцу за дигиталне терестријалне емитере.

Јавни мултиплекс А покрива 85% становништва, док мултиплекс Б, под менаџментом Норкринга, такође покрива око 85% становништва. Што се тиче правног оквира и обавеза, мултиплекс А може да покрива 95% становника и снизи трошкове. Томе су се супротставили комерцијални канали који су желели да утичу на ниво покривености зато што је 95% покривености територије веома скупо, а комерцијални канали у већини случајева то нису желели. Први мултиплекс користе јавни емитери, док други користе комерцијални емитери.

Словеначки закон одређује да оператори не смеју емитовати канале који не поседују лиценцу за дигитално емитовање коју издаје агенција. То заправо значи да у Словенији постоје две лиценце које се издају, и то једна за канале, а друга за фреквенције које се додељују оператору. То значи да оператори не могу једноставно бирати програме са мултиплекса. Словеначки закон одређује да се лиценца у случају некоришћења током године дана аутоматски губи, без могућности враћања.

Још један непланирани технички проблем представљало је кодирање гласа. Првобитно је спецификовано само кодирање слике, што није урађено са кодирањем гласа. Ово је од посебног значаја зато што постоје различити дигитални пријемници који можда не подржавају неке врсте аудио кодирања.

Кампања за подизање свести грађана почела је децембра 2009. године, када је почео и период транзиције. Влада је сваком домаћинству слала информационе летке. Поред тога, у функцији је био и call центар који је грађанима пружао релевантне информације. У продајним објектима технике на ТВ и дигиталним пријемницима налазиле су се Диги ТВ налепнице које су грађанима давале информацију који су уређаји били компатибилни за пријем дигиталног сигнала.

У Словенији су првобитно имали веома амбициозне планове, али се на крају испоставило да многе ствари нису биле могуће због недостатка сигурности и проблема спровођења. За сваки канал који жели да се емитује преко дигиталног система неопходна је лиценца, која се добија преко јавног тендера. Током тендера, без обзира на додатни капацитет који омогућава овај систем, није постојало велико интересовање провајдера програмских услуга, које би било веома интересантно и које би помогло процес транзиције. За лакшу транзицију, од посебног значаја били су канали који су добили лиценце да покривају што већи део територије.

У Словенији мање од четвртине становништва зависи од терестријалног система, и тај број стално опада, углавном због увећања покривености тржишта IPTV-ом.