Нема пара за трансплантације срца

Захваљујући породици која је дала сагласност да се када се један живот угасио, други продуже, у Клиничком центру Србије прошле недеље урађене су две трансплантације бубрега. На ВМА је пресађена јетра, први пут пацијенту који није имао исту крвну групу као и давалац. Зашто се у Србији још не раде трансплантације срца, или зашто наши грађани не могу на лечење у центре у Бечу и Грацу?

Хирург Душан Шћепановић, има пресађено срце. Због онога што је прошао, "нови живот" посветио је борби за развој тог програма у Србији.

"Трансплантацују срца у првој години преживљава деведесет, после пет година 75 посто, после десет година 60 посто, и преко 20 година, четвртина. Трансплантација срца је избор лечења пацијената са срчаном слабошћу. Трансплантација срца у Грацу кошта 70.000 евра, у Србији веровато мање, и Србија за то мора да има пара", каже хирург Душан Шћепановић.

Професор Васлер, који је урадио 240 трансплантација срца, прославља и четврти рођендан свог пацијента Душана Шћепановића. Током посете Србији обишао је и кардиохируршке установе и одржао предавање као гостујући професор Медицинског факултета. Тврди да имамо добре стручњаке, а лоше законодавство и да је спреман да помогне, иако у Министарству здравља још ћуте на позиве о сарадњи.

"Потребан вам је неко ко заиста то хоће да ради, кардиохирург који ће сву моћ уложити у тај програм. Мислим да је то најважније. Можда треба утицати на политичаре да промене Закон, морате да имате више донора. У Аустрији су, например, сви грађани даваоци органа. Они који то не желе морају да кажу не и упишу се у регистар недавалаца", наводи Андре Васлер, трансплантациони кардиохирург са ЛКХ Универзитета из Граца.

Капацитети испуњени

У Институту Дедиње, где је први пут у Србији и урађена трансплантација срца, кажу да нема услова за оживљавање тако озбиљне области у медицини.

"Једноставно данас постоји двадесетак људи који чекају на трансплантацију срца, а постоји 3.000 људи који чекају на стандардне операције срца. Доведени смо у једну тешку ситуацију да смо са капацитетом апсолутно испуњени, да постоји сада и отпор људи, особља који раде од јутра до сутра, и да заиста очкујемо нову зграду", истиче Бошко Ђукановић, директор Института за Кардиоваскуларне болнице "Дедиње".

"Ми смо објективно спремни и вољни да почнемо са тим програмом, али су нам за то потребна и одређена материјална средства и одређена едукација појединих људи", каже Миле Вранеш, директор Клинике за кардиохирургију КЦС-а.

Можда ће Споразум о усавршавању, размени органа и могућности да наши грађани добију срце, бити потписан са Клиником у Бечу, што је, подсетимо, министар први пут најавио још у фебруару.

"Ви морате разумети да тај човек који треба да потпише Споразум ради интензивно и да од његовог радног распореда зависи када ће уопште доћи у Србију и због тога се те ствари померају. То значи, план је да до краја децембра то дефинитивно урадимо", каже Томица Милосављевић, министар здравља.

У Србији већ 11 година није урађена ниједна трансплантација срца. Сва образложења или пребацивање одговорности, они који чекају, или породице оних који нису дочекали, не прихватају. Јер, нови живот започињу само они који су успели да прикупе неопходни новац и на време дођу на ред.