Трансплантација многима једина нада

По броју кадаверичних трансплатација, у којима се органи узимају од људи који су доживели мождану смрт, Србија је на последњем месту у Европи.

Иако имамо добро обучене тимове и опрему за такве захвате, највећи проблем је недостатак органа.

Пракса је показала да породице преминулих ретко дозвољавају донирање, иако је некима то једина могућност излечења.

Нишлијкa Марину Радуловић пре шест месеци, од непознате особе која је премилула, добила je бубрег. Било је то прво донирање органа у Нишу са пацијента који је доживео мождану смрт.

Данас се Марина после четворогодишње дијализе и пресађивања органа чешће смеје, јер је живот, како каже, много лепши.

Према њеним речи, живот пре трансплантације је тежак, сваки други дан сте на дијализи, а сада је живот много бољи јер нема тих страхова.

За разлику од суграђанке, осамнаестогодишња Невена још увек чека излечење. На дијализи је од тринаесте године јер нема живе даваоце.

Невена каже да четири пута недељно мора да иде на дијализу и да би јој много значило када би добила бубрег, јер би тек тада живела нормално као сви остали.

Повећање броја оболелих од дијабетеса и хипертензије годишње увећа број бубрежних болесника за 10 до 15 одсто.

"Постоји све већи број особа које завештавају своје органе, али је потребно да тај број буде много већи, каже руководилац тима за трансплантацију Видојко Ђорђевић и додаје да је веома важно за живота завештати своје органе.

Свих 40 постеља за дијализу у Клиничком центру у Нишу попуњено је даноноћно. Најмлађи пацијент има 18, а најстарији 78 година.

У просеку између 4 и 6 пацијената Клиничког центра у Нишу месечно доживи мождану смрт. Када би само три породице пристале на донирање органа, онда би педесетак пацијената годишње добило нове бубреге, а 24-оро њих здраву јетру.