Скице за портрет – Михајло Живановић

Музиком се почео бавити још 1936. године, учећи клавир. Када је 1942. године преко Радио Лондона чуо звуке кларинета, схватио је да је то оно шта жели. Очаран лепотом џеза, редовно је посећивао салу Коларца у Београду и слушао џез концерте домаћих мајстора (Илија Генић, Младен Гутеша, Војин Поповић и др.), као и стране извођаче (Кари Бернет, немачка певачица).

По завршетку рата, 1945, Михаило је наставио да учи клавир у Средњој музичкој школи „Станковић“, да би 1946. године, у једној комисионој радњи видео и купио први кларинет. Надахнут музиком Глена Милера и оркестром Вудиија Хермана одлучно је решио да кларинет и музика постану његови животни сапутници.

Формирао је џез састав коме је по свом кларинету дао назив „Фис-дур“, а захваљујући квалитету, оркестар је врло брзо постао један од најпознатијих у Београду. Прву поставу музичара чинили су: Мило Димитријевић (гитара), Душко Радић (клавир), Станислав Содермајер (бубњеви) и сам Михаило Живановић (кларинет).

Жељан знања и даљег напретка у музици, 1946. уписао је Свемузичку академију, инструмент кларинет. Ту ће упознати и Едуарда Сађила, такође студента кларинета.

“Фис-дур” ређа успех за успехом: наступи, турнеје, одушевљења и праве овације задовољне публике. Следеће, 1947. године дошло је до велике измене у ансамблу новим врхунским музичарима. Ту су тада свирали: Предраг Ивановић (труба), др Александар Пејић (хармоника), Милован Вукајловић-Геније (клавир и хармоника), Предраг Стефановић-Гроф (тромбон) и Бранко Пејаковић (бас). Од старих чланова остали су само Содермајер и Живановић.

Сусрет са Бором Роковићем 1949. године се наставио свирањем у његовом оркестру. Ту је Живановић свирао све до краја 1953. Ускоро је уследио позив и Александра Нећака, па је истовремено свирао у сва три оркестра. Оркестар “Фис-дур” је постојао до 1950. године.

Познати тромбониста Младен Гутеша је 18. јануара 1948. основао Забавни-ревијски оркестар Радио Београда. Крајем 1949. позивао је Михаила Живановића да буде његов члан. Михаило је тада био студент Музичке академије (коју је дипломирао 1955. године) у класи реномираног професора Бруноа Бруна.

Михаило је у Ревијском оркестру свирао прво баритон саксофон, а потом инструмент који је студирао - кларинет. Ређале су се веома успешне турнеје и концерти Ревијског оркестра РБ.

Имао је свој „Октет Михаила Живановића“, у којем и сам свирао баритон саксофон, уз  Предрага Ивановића (труба), Николу Дајзингера (алт саксофон), Едуарда Сађила (тенор саксофон), Предрага Стефановића Грофа (тромбон), Војкана Ђоновићића (гитара), Роберта Хаубера (клавир) и Радета Миливојевића (бубњеви).

Октет је 10 година са великим успехом наступао на свим радио-станицама у земљи и иностранству. Убрзо је постао један од водећих југословенских ансамбала за модерну и експерименталну џез музику.

Од 1958, па готово до задњих дана живота, био је у радном односу у Продукцији грамофонских плоча Радио-телевизија Србије. Исте те године постао је и стални члан Гудачког забавног оркестра који је водио Илија Генић, а касније постаје диригент Забавног оркестра РТБ и Ревијског оркестра Радио-телевизије Београд.

Од 1960. године, постао је члан Удружења композитора Србије. Године 1975. постао је шеф Забавног ансамбла РТБ, а од 1978. стални диригент забавних оркестара РТБ, све до смрти.

Био је веома плодан композитор. Писао је дечју и сценску музику, шлагере, забавне песме, али и концертантну музику, као и многобројне композиције и аранжмане за програме југословенских радио и ТВ станица.

Непрестано је пратио збивања у свету џез и забавне музике, тако да је увек био у савременим музичким токовима свога времена. Стварао је интензивно са успехом различите жанрове - више од четрдесет година. Написао је преко 300 инструменталних, џез, забавних и вокално-инструменталних композиција.

Живановић је један од првих џез музичара који је почео да компонује савремену домаћу џез музику, којом се бавио из великог ентузијазма. Нашу забавну и џез музику  обогатио је својим великим знањем и делатношћу, радећи до последњег дана. Многа његова дела трајно су забележена у историји југословенског џез стваралаштва.

У време када се интензивно бавио инструментом, важио је за једног од најинвентивнијих и најбољих солиста на кларинету и баритон саксофону. Са успехом је наступао на концертима у земљи и иностранству.