Поезија Ханса Магнуса Енценсбергера

Ханс Магнус Енценсбергер, из другог угла

Најновија и најауторитативнија биографија немачког песника Ханса Магнуса Енценсбергера носи поднаслов: „Један јавни живот". На нашем језику можда би било боље рећи нешто слободније: рецимо, „живот окренут јавности" или још прикладније: „живот у јавној сфери".

Енценсбергер је у „јавну сферу" ступио као двадесетпетогодишњак и остао је у њој - изразито видљив, изразито присутан - до данас, када је (невероватно, али истинито) већ прекорачио осамдесету годину. Коментатор и критичар политичког и културног живота, оштрог колико и оригиналног језика, он је ипак одувек волео „јавну сферу", као што је и „јавна сфера", мада му је непрестано била на удару, волела њега. С добрим разлогом се може рећи да је Енценсбергер један од оних писаца и интелектуалаца који су деценијама врло озбиљно обликовали живот Савезне Републике Немачке.

Такво присуство у јавности, такав поетско-есејистички дискурс јаких политичких тонова и упадљиве оригиналности, такво робусно мешање у ствари које су у Немачкој традиционално стајале далеко од поезије и књижевности, учврстили су слику о Хансу Магнусу Енценсбергеру као о - пре свега - политичком песнику и писцу. О њему се и код куће и у иностранству пре свега тако мисли. Патос његове ране поезије, иронија која касније све више преовлађује и која у целости обележава његову есејистику, аналитички дух који он заправо први увео у немачку поезију, дају оваквом гледању у великој мери за право.

Ко, међутим, пажљиво чита, тај у Енценсбергеровом поетском стваралаштву од почетка налази још једно, другачије, једнако јако и упечатљиво усмерење. У свим његовим збиркама поезије падају у очи песме које се баве неполитичким, суштинскије егзистенцијалним питањима људског живота. Те песме стоје у извесном смислу у контрасту са очигледније политичким песмама, њихов дуктус није ни патос, ни иронија, него један облик врло смирене, врло неагресивне, готово хладне меланхолије. То је меланхолија трезвеног мирења са оним што се зове conditio humana, са амбивалентним, тамним, неразјашњивим аспектима човекове природе и човековог живота. У овом избору представљене су песме које припадају тој другачијој, слабије примећеној линији Енценсбергеровог певања и мишљења. Чак и овако редукован избор јасно показује њена главна својства, која се, дакако, тек у интегралнијем представљању могу сагледати у својој пуној сложености.

Дринка Гојковић

Уредница циклуса: Радмила Глигић