Лудвиг Минкус: музика из балета "Бајадера"

Овај балет настао је 1877. године у сарадњи француског кореографа Маријуса Петипа и аустријског композитора Лудвига Минкуса, а по наруџбини Царског театра у Санкт Петербургу, у коме су ова двојица уметника остварила знатан број успешних поставки, како балета, тако и других сценских форми. Балет Бајадера представља типичан и за данашње време репрезентативан уметнички продукт епохе у којој је настао, нарочито у погледу садржаја и музичких решења која су у њему остварена. Наиме, фасцинација културама Средњег и Далеког истока која продире у европске интелектуалне кругове средином деветнаестог века, била је подстакнута историјском 'опсесивном' жељом Запада за спознајом егзотичног Другог.

Један од тих 'оријенталистичких' примера јесте и бајадера, појам који је означавао један посебан друштвени статус - играчице из индијских храмова које су учествовале у сакралним процесијама посвећеним Боговима, био је изузетно инспиративан за уметнике тог времена. Омиљене и цењене у сопственом народу, бајадере су и за Западног интелектуалца деветнаестог века представљале оличење мистичне фигуре оријенталног света, сензуалног женског субјекта, у исто време и фантастичног и заводљивог. Остало је забележено да су долазак и наступ индијске трупе бајадера у Париз 1839. године изазвали толико усхићења међу тамошњом публиком и унутар културних кругова, да су за веома кратко време плесачице постале предмет бројних романа и оперских либрета, у којима је са нарочитим надахнућем представљан ласцивни плес ових „божанских куртизана и робиња Богова".

У балету Бајадера Лудвиг Минкус је остварио веома успешно музичко сликање далеког оријенталног света, створивши дело које се све до данас задржало на сцени као једно од најпопуларнијих и најизвођенијих дела балетског репертоара уопште. Радња балета, заснована на љубавној причи о бајадери Ники, њеном вољеном Солору којем се заклела на верност, затим Високом Браману који Нику жели само за себе и Гамзати која је заљубљена у Солора, одликује се сложеним драматуршким заплетом у којој се као основни покретачи драмског тока јављају љубав, љубомора, конкретни интереси и моћ. У музичком погледу, Минкус се није послужио аутентичним инструментима, нити је на било који начин користио реалне музичке узорке, већ је кроз местимично инкорпорирање индијских мелодијских идиома и сугерисање ритмичких образаца остварио асоцијативни квалитет у оквирима западног музичког проседеа.

Аутор емисије Стефан Цветковић.