Велики интерпретатори – Иво Погорелић

Светска афирмација Иве Погорелића је започела после, сада већ историјског скандала, одиграног на Шопеновом такмичењу у Варшави 1980. године, када је један део жирија одлучио да Погорелића елиминише из даљег такмичења већ у полуфиналној фази, док је други део комисије био одлучно против тога. Контроверзност, особеност и оригиналност које су објавиле почетак Погорелићеве каријере, уз мање осцилације, несмањеним интензитетом боје и усмеравају његово стваралаштво већ више од три деценије.

Неконвенционалан приступ тумачењу дела који се најчешће истиче како би се осликао карактер Погорелићеве извођачке стратегије, из данашње перспективе, указује се као сасвим нов пијанистички дискурс који је, у тренутку када се појавио, представљао јасно акртикулисану реакцију на затечене интерпретативне концепте какви су у пијанизму неговани током највећег дела двадесетог века. У питању је била реакција на модернистички извођачки концепт који је подразумевао верност тексту, исказан у тежњи ка његовој што објективнијој звучној транспозицији - оличеној у парадигми музичке 'аутентичности'. Погорелић је, тих раних осамдесетих година, успео да пијанистички канон ослободи наслага маниризама и стилских бојења који је овај објективистички приступ увео у извођачку праксу послератне епохе. Другим речима, Погорелић је својим деловањем открио 'некохерентност' и 'необјективност' објективистичке интерпретације, показујући да је она итекако зависна од школа, локалних традиција, али и индивидуалних интерпретативних концепција. Иво Погорелић је тако у својој пијанистичкој пракси реконцептуализовао традиционални однос према музичким параметрима композиције - од темпа, преко артикулације, агогике, до динамике, захваљујући коме је конструисао нов идентитет, али и нову рецепцију стандардних дела пијанистичког репертоара.

Као главне карактеристике Погорелићевог пијанизма осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века истичу се бескомпромисан, стриктно геометријски приступ ритму и темпу који је уз одбацивање конвенционалних начина организације музичког тока у погледу фразирања и агогике, рефлектовао један сасвим нови и индивидуални 'пијанистички дијалекат'. Извођачком дисциплином и јасним споровођењем 'интерпретативног задатка', Погорелић је направио инверзију модернистичке тежње за аутентичношћу која обећава досезање првобитне ауторске идеје, у тежњу као аутентичности која произилази из оригиналности тумачења текста. Другим речима, у фокусу више није историјска повезница са једном прошлом епохом, већ не-референцијално објективно 'излагање' партитуре као аутономне музичке структуре, ослобођене историјских импликација.

Иако се Погорелићев уметнички развој може окарактерисати као континуиран, његово делимично повлачење са концертног подијума после 1996. године, представљало је период интроспекције и самопреиспитивања који је резултирао значајним променама у његовом уметничком изразу. У том смислу, Погорелићева рецентна пијанистичка пракса осликава прилично измењена поетичка и естетичка начела која у великој мери стоје на супротним позицијама од оних из осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века. Пре свега, могло би се говорити о даљој субјективизацији односа према делу, која са собом повлачи значајне промене у готово свим аспектима интерпретације. На тај начин, Погорелић је успоставио нови начин музичког мишљења који је, одбацујући геометријски приступ у обликовању музичког тока, приказао интерпретативну логику засновану на испитивању граничних могућности третмана темпа, на агогичким захватима, на већим динамичким осцилацијама, као и на примени оних извођачких поступака који одударају од партитурног записа попут темпа рубата или знатно раскошније педализације. Међутим, све ове карактеристике представљају само спољашње манифестације једног знатно дубљег уметничког концепта којим се заправо наставља процес рушења модернистичких интерпретативних начела, истраживањем нових ефеката, изражајности и значења, наизглед познатих, музичких дела. У исто време и херметичан и дубоко емоционалан, Иво Погорелић помера конвенционалне критеријуме музички смисленог и оправданог у извођаштву данас.

Аутор емисије и уводног есеја Стефан Цветковић.