среда, 12.10.2011, 23:05 -> 18:05
štampajТрибина композитора у Бечу – Барт Фисман
У наставку циклуса посвећеног 58. Међународној трибини композитора Унеска, која је ове године одржана у Бечу, слушаћете дело „Песак, кисеоник” холаднског аутора Барта Фисмана. Композицију ћете чути у извођењу сопрана Барбаре Ханиган и Симфонијског оркестра из Лимбурга под управом Еда Спањарда.
Барт Фисман је рођен у Нардену 1962. године, а компоновање је студирао на Конзерваторијуму Свелинк у Амстердаму. Делујући као слободни уметник, до сада се окушао на пољу камерне, оркестарске и оперске музике. Фисман је изузетно цењен као оркестратор - њему је била поверена реоркестрација Пуленкове опере Тиресијине груди коју је Нови ансамбл извео 2001. године.
Фисман припада оној генерацији холандских аутора која се није придржавала забране употребе тоналности. Ни циклус песама за сопран и оркестар Песак, кисеоник није изузетак. Фисман отворено и без задршке користи хармонске могућности проширене тоналности. На формалном плану аутор прибегава такође „традиционалном" начину коришћења тоналитета као обликотворног фактора, тако што први и последњи став композиције ставља у тоналитет Ес-дура. Сам распоред песама-одсека следи смену контрастних расположења - спорих медитативних песама, између којих се налазе брже, плесне и скерцозне странице.
Дело Песак, кисеоник користи стихове француских песама холандске књижевнице Саскије Маркис. Особена боја француског језика, његова сонорност, али и дугачка традиција омузикаљења француске поезије чине да композиција буде блиска слушаоцу. Такође, Фисманова оркестрациона вештина подсећа нас на „мирисни" француских оркестар fin-de-siecl-a који додатно „боји" перцепцију композиције богатством свог референтног потенцијала. Деликатни цитати и асоцијације на вокални простор сопранистичког израза - попут коришћења хармонских прогресија из Тоске или мелодијских формула из Кармен, налик „лампицама" осветљавају Фисманову поетско-музичку кутију у којој се налазе одсечци размишљања о вечитим темама попут живота, смрти, младости, старења, љубави и усамљености. Завршни одсек доноси атмосферу позног романтизма пропуштеног кроз призму искуства XX века, својим амбивалентним сусретом меланхолије и светлуцавог, „трансцендентног" соноризма. Фисман као да сугерише прихватање данашњице као новог прелазног доба, те у гесту својеврсне инверзије малеријанске тематике, завршне тактове свог циклуса поверава стиховима Земља отвара према телу, плодове и тешку сенку радости.
Емисију уређује Ксенија Стевановић
Коментари