Срђан Дамњановић: Андрић и херменеутика

У тексту Андрић и херменеутика Срђан Дамњановић запажа да је дело нашег нобеловца, почев од младалачке лирике преко приповедака и романа до медитативних записа, прожето филозофским рефлексијама. При томе, нема сумње да је Иво Андрић веома добро познавао филозофске идеје које је уткао у своје дело, али је целог живота одбијао да говори о могућем филозофском пореклу властитог уметничког надахнућа. Дамњановић сматра да се то може разумети и из Андрићевог више пута поновљеног става према књижевној критици и теорији, става да оне уметничко дело увек своде на нешто друго, различито од њега самог.

Премда је још од младости помно ишчитавао филозофску литературу, најпре дела средњовековних и раних модерних мислилаца (Августина, Макијавелија, Монтења, Гвичардинија) а потом и савремених егзистенцијалиста и херменеутичара, Андрић се иронијом и смехом бранио од насртљивих питања о утицајима ових аутора на његово стваралаштво. Разлоге за ово треба тражити у природи стваралачке алхемије која је изнад и испред сваке рефлексије, као и у Андрићевом оправданом уверењу да би накнаднe рационализације нанеле више штете него користи разумевању књижевног дела.

Наслов Андрићевог доктората Развој духовног живота у Босни под турском окупацијом свакако упућује на Дилтајеву филозофску концепцију духовне науке и сигурно је повезан са хеременеутичком методологијом, чији се трагови могу уочити и у Андрићевим литерарним делима. Међутим, романескне личности и наратор који изражавају извесне политичке, моралистичке и филозофске идеје пре свега су у служби литерарне уверљивости и стваралачког стила. Како Дамњановић закључује, херменеутички карактер филозофских идеја у Андрићевом делу не исцрпљује се у пабирчењу филозофских мисли којима се тумачи живот, већ је њихов смисао у снази уметничке транспозиције, у преламању филозофских идеја унутар целине уметничког дела.

Циклус приредили Тања Мијовић и Иван Миленковић.