Зоран Арсовић: Софистички дух времена

У тексту Софистички дух времена Зоран Арсовић полази од мита изнетог у Платоновом дијалогу Државник. Мит је о две епохе - Хроновој и Зевсовој, које су међусобно одељене катастрофом, а разлика између њих је у томе што је у првом раздобљу Хрон држао кормило света, а у другом се богови окрећу од света и људи, препуштајући судбини и урођеној пожуди да их воде. Стога, у свету постепено јача оно телесно, које се меша у божанско и постепено квари и полис и људе.

Оно што се у 5. веку пре наше ере догађало у Старој Грчкој, Арсовић одређује као кризу истине. Софистичка делатност тога доба везана је за смрт митског поретка и нестанак апсолутне истине; а када нема апсолутне истине, онда је и разликовање између истине и лажи укинуто и све се мери према околностима и укусу смртника. У таквој ситуацији настаје изопачење и града и људске свести или, како пише Зоран Арсовић, оно 'високо' мораће да се 'унизи', 'велико' да се 'умањи' - да би било у средини и доступно свима.

Међутим, филозофија је могућа само у овој другој епохи, мада истовремено увек остаје неповратно везана за прву. Сократ својим деловањем и животом заступа поновно враћање универзалним вредностима и општим појмовима - истини, правди, добру. Али те вредности сада нису везане за бога као кормилара света, већ се изводе из самог људског ума и душе. Отуда је брига за душу, вођена сократовском мајеутиком и дијалектиком, оно што испуњава гесло пророчишта у Делфима спознај самога себе. Тиме је Сократова мисао постављена у центар полиса, а етичност његове методе постаје могући пут спасења који се остварује посредством аргумената и рефлексије.

Циклус приредили Тања Мијовић и Иван Миленковић.