Јасмина Арсеновић: Статус читаоца у српској прози од 18. до краја 20. века

У овом тексту Јасмина Арсеновић разматра експлицитне и имплицитне поруке писаца упућене читаоцима значајних дела српске књижевности од друге половине18. до краја 20. века. Кроз те поруке очитује се пишчев однос како према публици тако и према стању у српској култури одређеног доба. Као упечатљива дела и ауторе за анализу ових мотива Јасмина Арсеновић издваја: Живот и прикљученија из 1789. Доситеја Обрадовића, Роман без романа из 1838. Јована Стерије Поповића, Поп Ћира и поп Спира из 1903. Стевана Сремца, Мансарда из 1962. Данила Киша, Хазарски Речник из 1984. Милорада Павића и Ситничарница „Код срећне руке" Горана Петровића из 2000. године.

У емисији која је на програму 11. септембра можете пратити први део текста који је посвећен Доситејевом и Стеријином односу према читаоцима. За просветитељски надахнутог Доситеја, како пише Јасмина Арсеновић, читалац је непоходни пишчев саговорник, „дражајши и сердечни друг" којем се приповедало о животном путу, али и адресант од којег се очекивало да посредством књижевног текста стиче знања и унапређује моћ расуђивања и самосталног мишљења. С друге стране, Стерија за саговорнике узима карикатуралне читаоце - необразоване, помодне, неинтелигентне и злонамерне - и на свој пародијски начин посматра прилике у српској култури и друштву прве половине 19. века. Ипак, без обзира на разлике у приступу, и Доситејево и Стеријино обраћање читаоцима било је усмерено ка истом циљу - подизању општег културног нивоа српског читалаштва.

Уредница циклуса Тања Мијовић.