Интелигенција између позива и одговорности

У излагању Посткритичка интелигенција, Младен Козомара запажа да је модерна епоха еминентно кризни процес и да су, у овом историјском контексту, интелектуални ангажман и критичко мишљење - као артикулација овог кризног процеса - утемељени на модерном поимању субјективности. Модерни субјекат, наиме, није био само предмет или тема филозофског промишљања, већ је поменута артикулација производ субјективитета самог мишљења. У класичном немачком идеализму појам свести је по први пут поистовећен са ступњем спознаје на којем су субјекат и објекат у својој супстанцији хомогени, те на којем није могуће одвојити теорију од праксе. Разматрајући даљи однос кризе, критике и субјективности у оквиру Лукачеве филозофије, Козомара закључује да се ангажман модерног интелектуалца састојао у својеврсном освешћењу друштва (у смислу јасне спознаје битног) - критичка спознаја, наиме, уочава закономерност друштвеног развитка и њену потпуну независност од појединачне свести.

На трагу Хусерлове констатације да су филозофи функционери човечанства (и надовезујући се на Лиотарово схватање друштвене одговорности интелектуалца као неодвојиве од идеје универзалног субјекта), Фукоов идеал левог интелектуалца као „јасне, индивидуалне фигуре једне универзалности, чији би нејасан и колективни облик био пролетаријат" у битном смислу је репрезентативан. Савремени (специфични) интелектуалац престао је, међутим, да буде субјект, то јест репрезентујућа свест и зато се проблем односа теорије и праксе (који предетерминише улогу интелектуалца у неком времену) у постмодерном контексту може тумачити као проблем односа представљања и деловања - нестанком ове репрезентујуће свести угрожен је и духовни и практични живот, јер је сам говор, услед своје универзалности, нужно репрезентативан.

Слободан Дивјак, у излагању Интелектуалац, универзални интерес и ангажман, полази од ролсијанске тезе према којој се о свеобухватним телеолошким концепцијама, које претендују на уређивање свих битних аспеката људског мишљења и деловања, у начелу не може постићи консензус. Стога је плурализам ових концепција неотклоњив, те ниједна садржинска концепција не може бити третирана као отелотворење универзалне истине, већ само као један од могућих погледа на свет.

У том смислу се Кантова тврдња да је човеков „излазак из самоскривљене незрелости" могућ само јавном употребом властитог ума може схватити као тежња за успостављањем формално-правног система у оквиру којег ће појединац моћи да критикује било коју од супстанцијалних концепција. Савремена либерална демократија, заснована на принципу непристрасности, вредносно је неутрална - она не фаворизује ниједну од свеобухватних концепција добра, већ осигуравање формалних услова под којима је могуће равноправно надметање ових система вредности.

За ове вредносно-неутралне услове може се рећи да представљају универзални интерес (јер би се са њима сви разложни појединци, без обзира на њихова етичка, политичка, религиозна и друга уверења, могли сагласити), те је ангажман интелектуалца у плуралистичком друштву у служби овог интереса само онда када он делује на теоријски начин: када не намеће властита, партикуларна уверења, већ се залаже за поштовање самих норми и услова под којима су слободан избор тих уверења и њихова критика могући.

Емисије је припремила Ана Петковић.